Меланом је једини рак који се може видети

Катастрофа. И то је еуфемизам за ситуацију у којој се налазимо после короне. Овог пролећа јављају ми се пацијенти који су, готово сви, у четвртом стадијуму меланома. То је последица недостатка прегледа у претходне две године. Претпостављали смо, а сада и видимо, да ће последице пандемије по нековид пацијенте бити ужасне. Зато је још важнија кампања коју ових дана паралелно водимо и лекари у оквиру „Еуромеланома” и ми из Удружења пацијената оболелих од меланома. До сада смо, у оквиру кампање Месец борбе против меланома, били у Ваљеву, Земуну, Сарајеву, Крагујевцу, Бањалуци и Нишу, а до краја кампање обићи ћемо Нови Пазар, Чачак и Нови Сад. Недељама уназад објашњавамо људима колико је опасно УВ зрачење, односно одласци у соларијум и сунчање. Недавно сам се запрепастио када је једна особа до које ми је веома стало рекла како мора да иде у соларијум јер су јој ноге беле. Одласком у соларијум и сунчањем између десет и седамнаест часова драматично се повећава ризик од настанка меланома или неког другог облика рака коже. Неће сви који оду у соларијум добити меланом, али недавно сам био на сахрани једне девојке од 33 године, а умро нам је и један релативно млад друг у удружењу.

Саво Пилиповић, председник Удружења пацијената оболелих од меланома (Фото: лична архива)

Меланом више није болест старих људи и све је више пацијената, а нарочито пацијенткиња у старосној доби између 18 и 29 година. Зато апелујемо на све да се не излажу сунцу без потребе између 10 и 17 часова, да на купалиштима седе у хладу, а да се, када иду у воду, обавезно намажу кремом за заштитним фактором 50. Када морамо на сунце, основна заштита је одећа, обућа и капе и шешири, а крему стављамо на оне делове тела које не можемо да покријемо. Знам да ово звучи, што би рекао Балашевић, као совјетски филм из шездесет треће, али само тако ћемо сачувати велики број живота. Осим тога, молим вас да гледате своју кожу. Меланом је једини рак који се може видети. Кад год уочите било какву промену на кожи, идите код лекара, немојте да вас је страх или да вас мрзи. Многи моји пријатељи из удружења који нису на време отишли код лекара данас више нису с нама, мислите о томе.

Што се лечења оболелих тиче, ваља рећи да смо ми имали више среће од других пацијената захваљујући чињеници да су наши доктори лавице и лавови, као и да ни ВМА ни Институт за онкологију и радиологију Србије нису били ковид болнице, иако су наши доктори и те како лечили ковид пацијенте. На самом почетку пандемије проширена је и листа лекова за метастатски меланом, тако да сада имамо шест од седам лекова за метастатски меланом, а надамо се да ће ускоро и седми постати доступан нашим пацијентима. Имамо одличну сарадњу и са Републичким фондом здравственог осигурања, и са Министарством здравља и са „Батутом”. Разговарамо са нашим пријатељима из фонда да на следећој листи иновативних лекова буде и адјувантна терапија за меланом. То су лекови које примају пацијенти који су у трећем стадијуму, дакле који још немају метастазе на удаљеним органима, и ти лекови примају се само годину дана. Чак педесет посто оних који примају адјувантну терапију буде излечено, што је потпуно фантастично, а осим тога штедимо новац фонда јер ти пацијенти неће примати годинама терапију за метастатски меланом. Кад смо код терапије, остаје нерешен проблем који имамо на ВМА, где из непознатих разлога наши пацијенти не примају терапију за метастатски меланом. Тај проблем је из дана у дан све већи јер је пацијената све више, пошто се захваљујући тим новим лековима време преживљавања из године у годину повећава, па нам пацијенти не умиру тако брзо као пре само неколико година, када је метастатски меланом био смртоносна болест. Верујем да ће ускоро и тај проблем бити решен, како наши пацијенти не би примали терапију на ходнику института.

Ја сам оболео пре десет година и тада није било никаквих лекова за меланом. Децембра 2013. године дијагностиковано ми је седам метастаза на удаљеним органима и чинило се да ми нема спаса. Захваљујући мојој докторки, професорки Лидији Кандолф Секуловић, отишао сам на клиничку студију у Немачку, где се и данас лечим. Више од седам година, хвала драгом Богу, немам метастазе и мој живот је веома добар. Ако не грешим, нас је четворо преживелих из тог времена. Нажалост, много је више оних који нису успели да се изборе с меланомом. Данас имамо лекове који помажу пацијентима да живе дуже и да тај живот буде квалитетан. Није било лако изборити се за то у једном сиромашном друштву, али смо успели, захваљујући великом труду наших лекара, људи из фонда и министарства, фармацеутске индустрије и медија, чију смо подршку имали од почетка рада нашег удружења и на чему смо веома захвални. Данас је на вајбер групи мог удружења неколико десетина пацијената и неки од њих су ту годинама. То је некада било незамисливо, људи су умирали веома брзо и у најтежим мукама. Лидија и то искуство научили су ме да се увек до краја борим за сваког пацијента. Десило се, више од једном, да су људи који су попут мене били отписани, успели да се врате и победе. Зато је наша омиљена серија „Повратак отписаних”.