Вучићев највећи тест

Амбасадор Русије у Београду недавно је искористио пружену му прилику да у једном интервјуу у најбољем маниру кремаљске пропаганде објасни позицију своје земље као „жртве” у украјинском рату и да искаже згражавање због „невероватних притисака” којима је Србија изложена са Запада.

„Брутално завртање руку и покушаји гушења земље и њене воље, потпуно игнорисање њених интереса, делују потпуно дивље”, рекао је Александар Боцан-Харченко мислећи на поруке које са Запада стижу Србији да се придружи санкцијама Русији због агресије Украјине.

Нема ту никаквих притисака, добро зна и амбасадор, већ се Београду нуди прилика да се усагласи са спољном политиком Европске уније у временима великог окупљања антипутиновског фронта.

Председник Александар Вучић је, како сам каже, у „готово немогућој” ситуацији због санкција. Као неко ко ће одабрати Запад – који га је и направио – радије би се окренуо Европској унији, али страхује од тога да Владимир Путин Србију стави на листу „непријатељских земаља” и затвори доток руског гаса од којег Србија стопроцентно зависи.

У таквим околностима се по правилу јави највећи путинофил српског народа и српског света. Не би Александар Вулин пропустио прилику да удари по Западу који му је мрзак још од његових јулских времена.

„Траже да се одрекнемо вековних пријатељстава, да признамо Косово, да се одрекнемо Републике Српске, да уведемо санкције Русији – траже све осим опроста за убијену децу и године агресије и бомбардовања, јер у томе не виде грех и траже од нас заборав”, поновио је недавно руску мантру „ми вас нисмо бомбардовали”.

А онда је, коментаришући изјаву председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен да Србија мора да се одлучи на чијој страни жели да буде, у писаној изјави навео да је Србија на бољој страни историје, „ чиме народ госпође Фон дер Лајен, као и већине народа који чини Европску унију, не може да се похвали.”

Безобразно и увредљиво, али руски пропагандни диверзант је у пуној форми. Докле ће Вучић да га трпи јер све овакве витриолске изјаве иду на његов конто? Не мора Вулин да буде руски агент, али његова приврженост Кремљу на месту министра војног је штеточинска по земљу која жели да буде чланица ЕУ.

Србији је остављен простор да сама одлучи и одабере страну. Све указује да ће се овако или онако придружити казненим мерама, али Боцан-Харченко и Вулин би да предупреде одлуку и „спасу” Србију која је, уз Белорусију, једина европска земља која није подржала санкције режиму у Москви.

Наравно да амбасадор својим речима понавља оно што говори његов шеф Сергеј Лавров и што је суштина размишљања њиховог заједничког шефа Владимира Владимировича: поткопавати Европску унију и ширити утицај Русије на све стране. Не постоји ваша воља, чак ни право да као народ и заједница имате неки свој циљ. О томе брине Русија.

То што је Русија „безусловно” заинтересована за Србију само потврђује снагу тог опредељења и капиталисање на снажним проруским сентиментима које је Вучићева власт градила читаве деценије.

Москва се за такву позицију вешто изборила у време рата на Косову 1999. и од тада се представља као светац заштитник суверенитета и територијалног интегритета Србије. Може неко и да верује у искреност такве позиције, али шта ће рећи у време када Русија брутално крши суверенитет и територијални интегритет Украјине? Ту је онда амбасадор да се не би постављала таква питања. Или питање да ли Русија притиска Србију?

Очито је истекло време у којем је Москва понављала да нема ништа против уласка Србије у ЕУ. Украјински рат разоткрио је неискреност те лажне подршке. Русија сада говори оно што заиста мисли. Зато, док оптужује Запад да „потпуно игнорише” интересе Србије, амбасадор не успева да прикрије да је Русија та која притиска Србију и њену амбицију да уђе у ЕУ.

Још отвореније је то од Боцан-Харченка саопштио руски амбасадор у Сарајеву поручујући грађанима БиХ да им не треба чланство у ЕУ зато што им она не нуди ништа добро, већ само „неоимперијалну политику”.

Треба упамтити шта говори Александар Дугин, идеолог „руског света” и креатор Путинове агресивне и освајачке митоманије. „У руској геополитичкој агенди словенског препорода доћи ће ред и на Србију. Видећете када формулишемо циљ који се тиче Балкана. Сада треба да завршимо оно што смо започели.”

Зар није било цинично, па и претећи, када представница руског министарства иностраних послова Марија Захарова подсећа Србију да треба да остане пријатељ са Русијом, јер „Русија не окреће леђа својим пријатељима” када су у невољи.

Наравно да Русија као велика сила наступа бахато и размишља само о сопственим интересима. Када је Путин упоредио независност Косова са независношћу „народних република” Луганск и Доњецк на истоку Украјине, ујео је Вучића за срце, избио му из руку аргумент о кршењу међународног права.

Нове притиске тек треба очекивати. Увећаваће се у мери у којој расте изолација Русије на међународној сцени. Никога у региону не сме да изненади када руски званичници буду почели да се обраћају директним претњама.

Можда је све то добро. Можда ће послужити као отрежњење људима који величају Путина и славе његове рођендане. Који мрзе НАТО и не подносе ЕУ. Можда ће коначно схватити да су свесловенски и свеправославни изливи братства само и искључиво у функцији руског интереса и да западни Балкан мора да буде одлучнији у реформама које ће га приближити унији. Русија ће тако учинити најбољу услугу региону.

Проблем је што Србија касни. Пропустила је прилику да капиталише на санкцијама Русији. Ако се и сагласи, а Запад даје рок не дужи него до краја године, остаће записано да то није учињено добровољно, већ под притисцима који се представљају као савети. Но, све ће се то заборавити уколико председник Србије одлучно крене европским путем, као што наговештава јер први пут откако је на власти почиње да говори о приоритетима правне државе и медијским слободама.

То што ће имати проблема са јавношћу чије је антизападно расположење сам форматизовао је његов велики тест, вероватно највећи његове власти. Политичари по правилу постају државници тек када донесу визионарске и храбре одлуке које су супротне ставовима већине.