Леви и десни отпори глобализацији

Данас је постала готово уобичајена појава да се различити облици отпора глобализацији олако поистовећују а границе међу њима релативизују. Они који поистовећују по свему неспојиве видове отпора управо су актери моћи који и диктирају глобалне трендове. Тако се каткада догоди да припадници десних или левих неолибералних влада произвољно поистовете екстремно десне скинсе са лево оријентисаним француским фармерима, односно боливијским сељацима, само зато што се сви они, из различитих побуда, противе процесу глобализације.

Међутим, оно што се приликом оваквих генерализација (које изазивају појмовну конфузију) заборавља, јесте чињеница да се дијаметрално супротни мотиви који покрећу актере отпора на антиглобализацијско деловање, не могу гурати под јединствени тепих "глобофобије". На пример, док суштину десног отпора глобализацији чини, поједностављено речено, ксенофобија - дотле би централну нит левог отпора требало да представља њој супротан космополитизам! У сваком случају, поборници тзв. глобализације "одозго" често посматрају актере и десног и левог антиглобализма као глобофобе који олако одбацују економско - политичко - културне тековине модернизације. Ипак, крупне разлике међу њима постоје и нипошто их не би требало занемаривати.

Отпори глобализацији који долазе здесна, у виду тзв. етничке деснице, базирани су првенствено на антиемигрантској политици односно културном протекционизму чији је крајњи циљ етнички чиста држава. У крајње екстремним облицима, социјална реторика често врши улогу паравана иза којег се крију ретроградне идеологије крви и тла. Када, примера ради, Ле Пен критикује процес глобализације, он то чини због тога што сматра да глобални тренд прожимања различитих култура угрожава национални идентитет Француза, али и њихову економску сигурност услед појачане конкуренције изазване приливом страних радника. С друге стране, отпори глобализацији који долазе слева у облику тзв. протекционистичке левице, уперени су против неолибералног схватања слободне трговине која фаворизује мултинационалне компаније, угрожава локалне произвођаче и национална тржишта и продубљује јаз између сиромашних и богатих. Крајњи циљ није етничка већ социјална држава, заснована на социјалној правди за све људе који у њој живе. Када је Жозе Бове, вођа највећег фармерског синдиката у Француској, својевремено демолирао локални Мекдоналдс ресторан, он је то учинио како би изразио протест против глобалне хегемоније нездраве (генетски модификоване) хране која угрожава здраве националне кухиње широм света. Национални дискурс овде служи искључиво као друштвени катализатор локалних протеста против глобалних неправди.

Веома битна разлика између десног и левог отпора глобализацији лежи у чињеници да је први по природи искључив, за разлику од другог који је - укључив! Популарност екстремно десне Националдемократске партије у Саксонији - слабије развијеној немачкој покрајини, пример је јачања десног популизма под утицајем глобализације. Реч је о тзв. реактивном покрету (Кастелс) који копа ровове отпора у име етнички чисте државе. Другим речима, присталице НДП-а тешко да ће икада протестовати против глобалне неправде и сиромаштва (да не говоримо о социјалној правди за све људе), будући да се друштвена суштина овог екстремно десног покрета, као и њему сличних, првенствено врти око политике искључивања (странаца)!

С друге стране, у сиромашној мексичкој држави Чијапас, Запатистички покрет је у почетку наликовао једној врсти реактивног покрета левице, који је ровове отпора копао искључиво зарад одбране локалне привреде од утицаја Северноамеричког споразума о слободној трговини тзв. НАФТА споразума. Мексичка влада је укинула ограничења на увоз кукуруза и кафе угрозивши на тај начин локалне произвођаче - сељаке индијанског порекла - који живе од узгоја и продаје ових пољопривредних култура. Временом су се запатисти (поменути сељаци индијанског порекла) трансформисали у проактиван социјални покрет који се данас залаже за стварање глобалне леве коалиције против неправде и сиромаштва у читавом свету. Запатисти су се тако реториком укључивања приближили глобалној космополитској левици из чијих се редова регрутује значајан део припадника светског алтерглобалистичког покрета.

Било како било, док су границе између левице и деснице тешко уочљиве у горњим спратовима неолибералних хијерархија власти (да ли је неко успео да уочи разлику у ставовима десничара Буша и левичара Блера), дотле се оштре границе између левих и десних изванвладајућих антиглобализама напросто не могу и не смеју превиђати. У крајњој линији, чини се да ће положај светског алтерглобалистичког покрета, као доследног промотора космополитске идеје, између осталог, зависити и од правилног разграничења левих и десних отпора глобализацији.

Социолог