Источна хемисфера

(Реаговање на текст „Ко тумачи глас Руса”, „ Политика”, 22. 6. 2022)

Ето Слободану Самарџији (у даљем тексту С. С.) прилике да се коначно усуди да јавно укрсти копља са колегом са којим се идеолошки разилази још од времена заједничког редакцијског рада. Да ли се сам окуражио или му је неко шапнуо да је време да ме раскринка, то не знам.

Охрабрен убедљиво већинским негативним коментарима који стижу на моје текстове, али и потребом да потврди своје деценијско обожавање „ највеће земље на свету”, некадашњи колега скупио је храброст за критику мојих и одбрану својих ставова, чиме се раније није одликовао. Његов досадашњи опус је происточна пропаганда „између редова”.

Ето прве тачке разлаза већ на старту. Написао сам, и потписао, да „вероватно од времена када се Адолф Хитлер успињао на власт, пропаганда није тако брутално формирала ставове читаве нације као што је то сада случај са званичним руским виђењем рата у Украјини”.

У ратним временима немам високо мишљење о медијима. Знам да је велики промотoр „патриотског новинарства” био славни Американац Волтер Кронкајт а не неко са Истока. Беспотребно је подметати ми да је Владимир Путин исто што и Хитлер, а да мислим да садашња руска пропаганда подсећа на гебелсовску, мислим. И још нешто да појасним. Немам „анимозитет” према Путину већ према „путинизму”. Ако разумете шта хоћу да кажем.

„ Можда Јакшић не верује свом председнику, али онај који седи у Москви, руски, ипак је нешто другачији”, покушава С. С. да се бави глобалним поређењима. У покушају да подметне мени, разоткрио је себе и свој давнашњи култ: Путин је нешто највише.

Пише С. С. да шефу Кремља данас верује 80 одсто Руса, па ми пребацује да је сумњати у здрав разум 120 милиона људи „мало неозбиљно”. Ето још једног полигона на коjем се, срећом, С. С. и ја никада нећемо наћи. Ја сумњам, он је научен да све прима здраво за готово, посебно ако „све” долази из власти, још посебније ако долази из кремаљске власти.

Чак и да верујем у 80 одсто, а томе сам близу, питам се како се дошло до те бројке. Слободним уверењем, јавним дебатама и критичким анализама, објективним истраживањима јавног мњења – како верује С. С. Или отровном комбинацијом пропаганде, манипулација, страха и уцена – како верујем ја.

Није уопште битна бројка – сем оне о 330 милиона Руса која ми се омакла – већ систем који се иза бројки крије. С. С. тај систем обожава до идолатрије, ја га не подносим до снажне отпорности.

Убацује С. С. у причу Косово и Републику Српску како би придобио читаоце на своју страну. Нека га. Ја сам још 2007, изучавајући разне међународне примере а посебно Блиски исток, написао да од Косова у Србији више нема ништа и да би га требало признати. Републику Српску не бих да видим ни као руску губернију – што је данас – ни у саставу Србије – пошто би то Београду створило несношљиве проблеме. Надам се, колега, да сте задовољни јасноћом мојих ставова?

Имао је С. С. времена да као дописник из Москве уђе у танчине система који га је очито понео. На задовољство руских другова који су у њему препознали поузданог савезника и извештача који сада „аргументовано” покушава да огади и разгради ЕУ и тврди да ни у једном тексту нисам написао да „само чланство у ЕУ није статус других бивших социјалистичких држава променило ни за јоту”.

Ни за јоту! Побогу колега. Држим се објективности а не пропагандних халуцинација о пропасти Запада. Да ли сте се икад прошетали будимпештанском улицом Ваци или видели како данас изгледа Старо мјасто у Варшави.  О Прагу да не говорим. Што више пропадају, боље живе. А и Србији ЕУ даје средства каква никада нисмо добили из Русије.

Пошто је С. С. прекршио златно правило „Политике” о јавном ненападању, закључујем да се кандидује за путовање прве групе страних новинара која ће посетити окупирани Донбас. Као што је то радио када је о руском трошку крајем 2014. био посматрач на изборима у самопроглашеним републикама Доњецк и Луганск, због чега је био персона нон грата у Украјини. Толико о објективности.

Но, није моје да мењам оптику којом С. С. посматра свет. Он је доследан бољшевизму и путинизму. Ја јесам на другој страни, али признајем да ми никада није пало на памет да јавно коментаришем уратке које у „Политици” С. С. објављује под наднасловом „Источна страна”. Зашто бих? У С. С. глави постоји само источна хемисфера.

Немам ништа против полемике. Своје ставове не желим да намећем, како ми се подмеће у једном коментару. Удобно ми је у мањини и само користим право да изнесем своје оцене. Не водим се слоганом који је већ опасно поделио ово друштво: постоје два мишљења. Моје и погрешно. Радујем се што знанима и незнанима пружам прилику да утоле своје апетите за вођом, било овде било у Русији.

И за крај. Молио бих С. С. да убудуће спута своје педагошке амбиције и да ме не саветује. Узалуд. Никада нећу постати лобиста Владимира Владимировича.