Ко тумачи глас Руса

(Реаговање на текст „Ко су Руси који све праштају Путину”, „Политика”, 17. 6. 2022)

Лист „Политика” је у рубрици „Погледи” 17. јуна објавила опширну анализу колумнисте Бошка Јакшића под насловом „Ко су Руси који све праштају Путину”. Увек је добро што подробније објашњавати друштвене промене, посебно глобалне, пошто оно што добијамо преко телевизијских екрана углавном се своди на кратке вести и тек понеки коментар.

Али, свака анализа мора да буде заснована, превасходно, на чињеницама, а чини се да се господин Јакшић на њих у поменутом случају није баш претерано ослањао. Можда стога што је као подлогу за своје излагање искористио текст извесне Светлане Ерпиљеве, сарадника „Лабораторије за друштвену социологију” и „Центра за независна социолошка истраживања”, иначе докторанта при „Истраживачком центру за источноевропске студије”, Универзитета у Бремену.

Звучи високоумно, али – није. Наиме, у текстовима које објављује поменуто друштво не чује се глас велике већине (скоро 80 одсто) Руса који јасно стоје иза свог изабраног шефа државе, па ни већине Украјинаца који на актуелне догађаје гледају из сопственог угла и – директно са терена. Анализа је, како казују сами творци, урађена након разговора са стотинак Руса и Украјинаца избеглих са ратишта. Мало за непристрасну студију.

Покушаћу стога, пратећи излагање колеге Јакшића, да укажем на недоречености, па и недопустиве грешке, које су се нашле у поменутој анализи и његовом тексту.

Кренимо редом. Случајно или не, аутор већ у првом пасусу на не баш скривени начин покушава да упореди актуелног руског председника Владимира Путина са некадашњим нацистичким лидером Адолфом Хитлером. Покушава, али не успева. Свакоме ко је као ђак основне школе бар понеки пут отворио уџбеник из историје, штампан било где на свету, укључујући и Немачку, јасно је да се свако поређење своди тек на лични анимозитет његовог аутора.

Али, манимо се Јакшићевог анимозитета према Путину. Он у наставку наводи да је, по злу чувени, украјински батаљон „Азов” проглашен нацистичким тек како би код „330 милиона Руса изазвао патриотска осећања”. Грешка: Руса данас у матичној држави има тек око 145 милиона, а и у временима Совјетског Савеза у тадашњој заједничкој држави је живело мање од 300 милиона становника, све укупно, са свим другим многобројним нацијама међу којима је била и – украјинска. Узгред, поменути батаљон „Азов” проглашен је нацистичким још пре неколико година. Сада је његово присуство на теренима Донбаса само потенцирано захваљујући медијима.

Јакшић се потом обрушава на забрану „јавне речи и укидање појединих гласила (`Ехо Москве` и `Дожд`)” од стране власти у Кремљу, не помињући глобалну забрану емитовања програма руских информативних агенција попут „Раша тудеј” и „Спутњик”, уведену већ првих дана по отпочињању „Специјалне операције” у Украјини. О праведности оваквог аршина, не треба ни трошити речи.

Што се тиче рата у Донбасу, његов узрок лежи превасходно у покушају САД да, кроз чланство свих држава на континенту, у НАТО-у (осим Белорусије) под своје преузме и последњи метар европске границе са Русијом. Србија је из тога тренутно изузета зато што није непосредни руски сусед, и зато је и њено чланство у ЕУ на „дугом штапу”. Такође, највиши амерички и НАТО званичници свакодневно отворено тврде да оно што предузимају у вези са актуелним ратом за главни циљ има економско и свако друго слабљење Русије и њено враћање у времена пре деценију и по. Украјина је само – бојно поље.

Јакшић (тачније поменута Светлана Ерпиљева) у поменутој анализи присталице политике руског председника Путина дели у више категорија: 1. оне који слепо верују свом лидеру, 2. оне који су индоктринирани идејом „руског света” (сјајан еуфемизам да некога прогласиш непожељним), 3. оне који се плаше НАТО-а, 4. оне који верују да ће нови рат у Донбасу окончати онај стари из 2014.

Па, да видимо. Можда Јакшић не верује свом председнику, али онај који седи у Москви, руски, ипак је нешто другачији. Ако ништа друго води највећу државу на свету. Имајући у виду шта је наследио (Михаил Горбачов, Борис Јељцин), води је – адекватно. А да ли је методологија којом то чини добра или не, показују резултати испитивања јавног мњења који говоре да Путину данас верује скоро 80 одсто Руса. Сумњати у здрав разум више од 120 милиона људи, ма које нације или вере били, мало је неозбиљно. На крају крајева, они живе под другачијим условима у односу на Ерпиљеву и Јакшића, са другачијом визијом сопствене будућности.

Када је реч о „руском свету” ту је свака прича излишна. Ових дана нам са западне стране Атлантика толико натурају идеју о супериорности „америчког света” да све постаје комично и прелази у баналност. Једнако као и теза да у Донбасу Руси спроводе геноцид, док Украјинци тек – „рат воде траљаво”.

Јакшићу изгледа сметају и они који се плаше НАТО-а. Ми овде у Србији и најближој околини барем знамо да ли је тај страх оправдан или није. Саветовао бих колегу да понекад прође поред зграде РТС-а, бившег Генералштаба и сличних здања у Београду, па нека из онога што тамо буде видео извуче закључак. При томе мислим, превасходно, на размере физичког разарања. Ако је све то и могуће санирати, страдали људи су незамењиви. Уосталом, јасна је намера већине Европљана (а њима би ваљда и ми требало да припадамо) да се што више измакну испод туторства Вашингтона. То је најбоље могло да се види кроз видно оклевање одређеног броја земаља ЕУ, па и неких највећих, да Русији наметну економске санкције, или пошаљу своје војнике на украјинско ратиште.

Право је колеге Јакшића да буде наклоњенији тзв. Западу него Истоку. Он често пише као да је убеђен да је већ и само прикључење Европској унији довољно да нам свима буде боље. Нестаће национализам, лоповлук, корупција, криминал, беда... У то име спреман је изгледа да се одрекне и Косова и Републике Српске. Тако се барем изјашњавао у више наврата. Али никада, ни у једном тексту, није навео да само чланство у ЕУ није статус других бивших социјалистичких држава променило ни за јоту. Променило се време, живот је лакши, мирнији... Али сви они су и даље дубоко на зачељу Европе, тамо где су били и у тренутку уласка у унију, пре три деценије, тек као извор јефтине радне снаге.

На крају, да ли ће руско мноштво заиста скупо платити своје поверење у вођу? Можда, али ће остати – Руси. А за опстанак то је најважније.

Новинар „Политике” у пензији