Западни Балкан између „Годоа” и „Фауста”

Специјално за „Политику”

Скопље – Драма апсурда доживела је своју ренесансу, и то на великој политичкој сцени. Бекетов комад „Чекајући Годоа” на редовном је репертоару у парламенту Северне Македоније, али се радња ове драме проширила на остале земље западног Балкана, које ишчекују пријем у Европску унију као што Владимир и Естрагон чекају Годоа. Лик Владимира тумаче лидери ових земаља, Естрагона њихови народи, а Годоа – Европска унија. Чинови се нижу, Годо се не појављује, епилог је и даље неухватљив.

Режију драме потписивао је Емануел Макрон, председник Француске, председавајуће земље ЕУ. Ипак, иновације које је у драму унео изазвале су негодовање публике, те је и сам схватио да одлагање епилога није више интересантно и да публика све више губи пажњу и стрпљење да представу одгледа до краја. Међутим, како је суфлер у лику Бугарске запетљао ситуацију на сцени, крај представе није ни на видику.

Kao што знамо, Бугарска оспорава македонски идентитет и језик, али и захтева промену Устава РСМ како би се у њега унела права Бугара који живе у Северној Македонији. За Македонце је то, наравно, неприхватљив сценарио и такву цену нису спремни да плате, посебно што о реципрочности нема ни говора, упркос одлуци Европског суда за међународна права о статусу Македонаца у Бугарској.

Tензије у Северној Македонији подигла је одлука Народне скупштине Републике Бугарске да се РСМ додели датум приступних преговора. Међутим, у дипломатским потезима Бугарске се више препознаје незадовољство крајњим ограничењима човекових потенцијала који доводе до несрећног живота, што је и те како препознатљиво код Гетеовог Фауста. Можда се и „Фаустов ђаво” у ЕУ појави пре „Годоа” на западном Балкану.

Симонида Кацарска, директорка Института за европска питања у Скопљу, рекла је за Танјуг: „Десет година, током грчке блокаде, одржавали смо подршку евроинтеграцијама, која је била тада чак 80 одсто. Бугарски вето је сада велики ризик, расте евроскептицизам. Још имамо стабилну подршку чланству – око 60 одсто”, додавши да би одговор грађана Македоније на питање да ли верују ЕУ – данас био потпуно другачији.

Билатерални сукоб између Северне Македоније и Бугарске утиче и на Албанију, будући да ни она не може ући у европску породицу сама, без интеграције осталих земаља западног Балкана, међу којима је и Србија. Тапкање у месту деценијама на путу ка ЕУ шта је друго него чекање „Годоа”? Премијер Албаније Еди Рама нагласио је ову метафору која најбоље осликава резултате Самита ЕУ и западног Балкана у Бриселу.

Ни овај, последњи самит није померио западни Балкан из места на путу европских интеграција. Сажетак исхода овог самита можда је најбоље дефинисао Александар Вучић, председник Србије: „Статус кандидата за БиХ – не; датум приступних преговора за Северну Македонију и Албанију – не; убрзање процеса за Црну Гору – не; визна либерализација за Косово – не; заобилазни приступ међусобног признања Србије и тзв. Косова и притисак да Србија уведе санкције – не. Шта сада? Можда ће бити боље у децембру?” Одговор не знамо, али на чекање смо већ навикнути.

Северна Македонија направила је мноштво компромиса како би остварила свој главни стратешки циљ и постала део ЕУ. Пристала је на Преспански договор, променила Устав и име државе, али неће пристати на бесмислице о непостојању македонског народа и језика, те да је њен народ, заправо, бугарски народ, и то онај који је оживео фашистичку чизму и умарширао на македонску територију.

Док се западни Балкан бори с ветрењачама, светла тачка у тунелу постала је иницијатива „Отворени Балкан”, једини корак напред за народе ових земаља, којима је поглед ка европској будућности постао уморан, замагљен и мрачан. Популарност лидера „Отвореног Балкана” расте у Северној Македонији, нарочито председника Србије Александра Вучића, који је солидарно присуствовао самиту Балкана и пружио подршку посебно Димитру Ковачевском, који је смогао снаге да каже ЕУ: „Доста, црвене линије су прегажене Макроновим предлогом – видно у резолуцији Собрања РСМ”, уз поруку да не можемо више чекати уколико ЕУ не мисли на западни Балкан јер уместо „Годоа” остаје празно место за неког ко долази са Истока и заузеће место ЕУ.

Русија и САД апсолутно подржавају иницијативу „Отворени Балкан”. Наиме, Русија подржава све што иде у смеру ЕУ, за разлику од чланства у НАТО-у. Стога је перманентно питање да ли неко стоји иза Бугарске када спречава пут двема чланицама Северноатлантске алијансе да постану чланице ЕУ. Ко је „Бог” за западни Балкан – да ли ЕУ, које још нема, или је неко други већ стигао у Бугарску и одобрио да се подигне рампа? Гласине се мешају – од канцелара Немачке до главе Руске Федерације.

У сваком случају, одговорност за неуспешност евроинтегративних процеса сноси и сам Макрон, који је најпре стопирао проширење ЕУ земљама западног Балкана, због личних амбиција и, како је рекао, неопходности нове методологије ЕУ. Заказала је, очигледно, дипломатска политика ЕУ на овом пољу. Како је више пута рекао премијер Северне Македоније Ковачевски, ово је пораз политике ЕУ. Она је на потезу након ратног сукоба у Украјини. ЕУ лако може да изгуби престо који јој дају земље западног Балкана.