Све је ријалити

Главна тема ове недеље и једна од најишчекиванијих емисија био је дуел, ако то можемо тако назвати, илити ТВ окршај, власника ТВ Пинк Жељка Митровића и оснивача покрета „Крени-промени” Саве Манојловића у емисији „Прави угао” Љубице Гојгић на РТВ. Заиста је тужно што нас је ТВ издресирала да се интересујемо искључиво за овакве садржаје, а не за, на пример, пренос концерта Бечке филхармоније. Јер, заправо, све је ријалити... И све је борба за гледаност... И сви то раде, и они фини, и углађени, и они који се згражавају, и они који осуђују јер изгледа да не знају други начин да анимирају гледаоце.

У понедељак смо заправо присуствовали, у студију Радио-телевизије Војводине (коју нажалост већина нема обичај да гледа), изнајмљеном од ТВ Хепи (веома важан податак за неку нову полемику и упитаности), још једном ријалитију, можда и већем од „Задруге” саме. Још једном смо се уверили у то колико пред камерама – полемике нема. Као ни умећа беседништва, дијалога, слушања, изношења аргумената... То би требало да нас уче у школама. Дијалог би требало да буде један од најважнијих предмета још у предшколском узрасту! То је питање и за Министарство просвете и културе такође. Али и за родитеље, васпитаче, наставнике! Да ли слушате своју децу? Да ли им развијате умеће дијалога? Ако почнете, можда сутра нећемо имати овакве испаде у јавном простору.

Управо због оваквог пропуста, умало не добисмо бокс меч уместо полемичке емисије. Комуникација из кафанског миљеа постала је сасвим нормална и за телевизије. Руке свих учесника летеле су на све стране у кадру. Од буке и надвикивања не чусмо никога и ништа осим увреда и речи – „лажов, незналица, сеоска варалица, ’ајде фрајеру!” И водитељка је такође, из немоћи и очаја, рукама покушавала да умири саговорнике... Само што им није лупила чвргу. Изгледа да су шаке у нашој средини једино делотворне. Неки су се и хвалили визит-картама, а заправо је свако показао своју – карту за не позвати више никада!

И после овакве представе, заборависмо шта је главна тема била! Ми гледаоци требало би да поставимо себи питање – зашто уопште волимо да гледамо свађе, зашто нас задовољавају лоше емоције... Зашто су ријалити толико гледани, без обзира на то да ли се емитују на националној фреквенцији или на пример на РТВ (кад сте последњи пут гледали овај канал и да ли бисте га гледали да нисте слутили на свађу)? Данас готово сви власници ТВ апарата, осим оних неколико посто који још гледају ТВ програм преко антене, увек могу да промене канал. Понуда је велика. Имамо и документарце (ту не мислимо свакако на „ДНК” на Пинку), и дечје емисије, и културно-образовне попут „Креативнe индустријe” на РТС 2. Баш добра емисија, да ли сте гледали? Да ли сте задовољили своје духовне потребе? И ви што се буните? А што нисте?

И колико је уопште додељивање националне фреквенције у данашње време демоде? Реално, треба је и укинути. Па нека сами бирамо... канале, оператере... Јер, на крају крајева, свако прави свој избор... Не добисмо много важније одговоре – да ли дебата искључиво значи мржња, да ли телевизије заиста имају ту моћ да подигну општу културу нације, да ли нас могу злоупотребити и покварити, да ли је можда власт крива... Што би рекла Љубица Гојгић на крају: „Хвала што сте дошли да покушамо!”