Британци у акцији спасавања БиХ од „сецесионистичких лидера”

Од нашег сталног дописника -

Бањалука – Могло се претпоставити да ће најава из Лондона о слању војних стручњака у БиХ у Сарајеву бити дочекана аплаузима, јер се у образложењу ове најаве наводи да они стижу са задатком да поспеше „стабилност и угрожену егзистенцију земље” коју тобоже подривају „сецесионистички лидери подржани од Москве”, а који раде на „стварању подела и сукоба”.

Но, насупрот одушевљењу бошњачких вођа, властима у Бањалуци није јасно на који начин формација британских експерата планира да уђе у БиХ а да то буде урађено легално, па су се сарајевски медији потрудили да детаљно пренeсу најаву из британске владе, одакле су навели да је замишљено да „војни експерти за борбу против дезинформација” буду распоређени за подршку и обуку Оружаним снагама БиХ како би се ојачао НАТО штаб и способност БиХ за „борбу против дезинформација и злоћудних утицаја, које шири Русија како би посејала неповерeње у земљи”.

Биће уложено 750.000 фунти за изградњу центра за сајбер безбедност при Универзитету у Сарајеву, најављено је.

Премијер Борис Џонсон је коментаришући планове своје владе рекао како „не могу дозволити да западни Балкан постане још једно игралиште за Путинове погубне потраге”, док слање војних стручњака у земљу у којој делује западна војна мисија британски премијер правда намером Русије да „распирује ватру сецесионизма и секташтва”.

О наводном малигном утицају Русије на БиХ говорило се и пре украјинског сукоба, најчешће када се поведе расправа о ономе што тишти Бањалуку. Рат у Украјини дао је додатни ветар у леђа политичким елитама у Сарајеву да БиХ покушају представити као следећу жртву Русије.

Размерама пропаганде бавили су се и у Београду. Пре неки дан изнели су податке о томе да је у европским медијима минулих месеци објављено две хиљаде текстова о томе како Србија наводно угрожава мир у БиХ и на Косову али се, како је констатовао председник Александар Вучић, ипак „ништа није десило”2.

Озбиљним аналитичарима већ на први поглед упада у очи то што, упркос тврдњама оних којима су уста пуна наводног ширења руског утицаја, реално стање на терену сведочи да у БиХ не само да нема руских трупа, нити „меке моћи” оличене у медијима и невладиним организацијама које се финансирају из Русије док западних финансијера има. Нити је РС преко органа БиХ планирала или покренула иницијативу да се земља придружи Евроазијској унији или ОДКБ-у, призна Доњецк и Луганск, већ се српске вође држе европског пута и следе политику Брисела поводом питања односа према територијама које су признале Москва и Сирија.

Након најаве доласка британских „стручњака” и неуверљивих објашњења која се у вези са тим дају, сада је можда мало јасније да је повика на вука пре изговор за више западног мешања у земљи која и сада може да се „похвали” са више страних изасланика и надинституционалних представника него цео регион, којем се, узгред, смеши и долазак, шестог по реду, западног посредника.

То што поједини агресивни тонови Британаца звуче као да се спремају да објаве рат можда и није неочекивано од земље која се повукла из ЕУ, па сада настоји да за сразмерно мало новца кроз ратоборан говор надокнади изгубљени утицај и можда га макар у перцепцији мало и увећа, водећи се опробаном стратегијом да је перцепција, заправо, стварност. То што се Лондон труди да своје потезе испрати громогласним речима указује тек на то да би епилог целе „операције” могао да буде тај да ће Британци са собом донети још више антируске пропаганде и да их у томе изгледа неће спутавати, ипак, нешто уједначенији тонови из Берлина и Париза.   Из тога неки извлаче закључак да је гнев запада, али и Сарајева, изазван превасходно тиме што је Бањалука у доста неповољном геополитичком окружењу успела да, поред у Београда, сламку спаса за коју може да се ухвати пронађе најпре у Русији, а потом и у Кини и Мађарској, и на тај начин у међународној арени скрене пажњу на то са чиме се српски народ суочава када је реч о покушају превредновања Дејтонског споразума и подривања аутономије стечене међународним уговором.

Вероватно је на то мислио и хрватски председник Зоран Милановић када се у име земље која је чланица НАТО-а забринуо за могућу дестабилизацију БиХ, образложивши те стрепње податком да се његови сународници из БиХ (такође жигосани као проруски) „постепено обесправљују”.

Питање је чија би одговорност била и у којој мери када би се поставило питање зашто је у земљи која има страног протектора (који увек долази из неке европске земље, као и супервизора за Брчко који је увек Американац, затим специјалног представника ЕУ, те троје страних судија у Уставном суду БиХ које именује Европски суд за људска права) по истраживању УНДП-а, три деценије од краја рата нетрпељивост између народа никада већа. Ипак, земљи која је под западним протекторатом и којој је Савет за спровођење мира (ПИК) врховна власт стално се приговара због руског утицаја који се тобоже остварује преко Додика и Човића.

Бошњачки и хрватски чланови Председништва БиХ Шефик Џаферовић и Жељко Комшић аплаудирају због доласка британских стручњака. Обојицу брине сецесионизам који долази из РС.

Српски члан Председништва БиХ Милорад Додик појаснио је да не постоји ниједан легалан пут којим би британски војни стручњаци ушли у БиХ, али да је то „манир старе колонијалне силе која никада није куцала на врата својих колонија, како они БиХ очигледно виде”. Подсећа да ниједан орган у БиХ „није дао сагласност на присуство било које војне формације, па ни британске”, те додаје како они „стога ни не долазе у БиХ на законит начин”.

„Осим нелегалног високог представника, БиХ ће добити и нелегалне назовивојне стручњаке”, рекао је Додик и додао да је сецесионизам питање за Британце, али не у БиХ већ у Шкотској. Он сматра да Британци покушавају да преко БиХ излече вишевековну фрустрацију Русијом. „И пред прошле изборе су послали своје јединице овде”, подсетио је Додик.

Председница РС Жељка Цвијановић истиче да ће за БиХ бити много боље уколико страни фактори пусте да се домаћи и изабрани народни представници договарају и сами процењују шта су њихови интереси и потребе.

Стручњак за безбедност и борбу против тероризма Џевад Галијашевић каже како је у Сарајеву постала јавна ствар да се властити Устав и Дејтонски споразум и све што је довело до мира проглашава за „лудачку кошуљу” у чему, како је рекао, деструктивну улогу игра и Запад који покушава да се неутрална позиција Републике Српске представи као позиција навијања или учествовања у руској операцији с циљем да се то искористи као алиби за промену уставног система.