Јунске врелине

И поред Председникове препоруке, да не кажем упозорења, решио сам да идем на море. И то оно које ми је Абазовић политички  освештао у Патријаршији. Упркос Ђукановићу. Мислим оном црногорском, а не овом нашем правосудном, који би и чувеног гусара Црнобрадог спасао вешала.

Ми смо скроман и штедљив народ.  Нама је довољна једна партија и једна влада, иако стара, па макар избори у Великом Трновцу трајали као „Јулија Џонс”. То је корисно и због Путина и због Запада. А Западу је, ономад, Председник очитао такву буквицу, да им бриде уши, којима не чују за наше проблеме. И ако им је, мајку им антируску, а тиме и антисрпску.

Да и не говорим што летовање користе на разним светским морима, а кад дође зима наш велики мрав ће их питати како ће да се греју, или већ купују џемпере. Ту би Сирогојно могло да заради.

Битка за националну фреквенцију се заоштрила, а ја типујем на оне телевизије које обећавају националистичку фреквенцију. Већ се на кључна места у медијима постављају они из деведесетих, који су стрпљиво чекали рестаурацију „слобошешељизма”. Проверени кадрови су увек били на цени, без обзира на године. Питајте Бајдена.

Цене вртоглаво расту, а грађани све своје плате и пензије троше на храну. Морамо бити ухрањени и чили за будућност, којој на сваком кораку ногу подмеће прошлост. А како да се отарасимо прошлости, поготово оне славне, кад је то једино што нам је преостало.

Пред крај месеца, Председник је, по сопственом нахођењу, доделио ордење заслужнима. Тим „вуковцима” су комотно могли да се придруже и неки још, али нису могли да се уздрже да не „шичу на свеца”.

Све у свему, довиђења Србијо, одох ја у  Српску Спарту. А има нас много више од 300.