Понедељак, 08.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
БАЛКАНСКИ ЕВЕРГРИН

Хеј, Џо, слушаш ли „Стоунсе”

Вирус је ушао у Мика Џегера и покушао да заузме и разори његове ћелије, али је одмах напустио опасну територију и отперјао што даље од легендарног певача „Ролингстоунса”. Хоћете неки бољи доказ да вирус поседује вештачку интелигенцију? Кроз Џегерово тело прошло је толико тона кокаина, марихуане и вискија да су сићушни ковид командоси у амстердамској „Јохан Кројф” арени наредили повлачење, схвативши да ће их побити имуносистем жгољавог седамдесетосмогодишњака, развијен на опијатима, алкохолу и разним врстама седатива. Сер Мик, витез рокенрола, био је у изолацији пет дана, а онда је тако лудовао на бини као да није вршњак Џоа Бајдена. Млађи је свега осам месеци од председника Америке.

Хеј, Џо, био си беба када се родио Мик, а потом Кит Ричардс, који месец касније. Хеј, Џо, да ли си икада слушао „Стоунсе” и гледаш ли их сада како се пењу по звучницима као тинејџери на курсу за алпинисте?

Ено су, пуне стадионе по Европи и дођавола са светским ратом. Марш, короно, носи се вирусу који се живахно будиш на плус 40, уместо да будеш спржен и завучеш се у мишју рупу.

(Драган Стојановић)

Наравно да том невидљивом осмом путнику 21. века није пало на памет да нападне Кита Ричардса. Микроорганизми би поцркали у избораном телу гитаристе који изгледа као да је теча краљици Елизабети Другој. О, да, Кит је давно ушмркао пепео из урне свог ћалета и од тада носи вечну успомену на свога оца.

„Котрљајуће деде” опет праше рокенрол на великој светској турнеји „Сиксти”, прослављајући 60. рођендан бенда који је променио свет више него „Битлси” зато што трају и буде наду сваком клинцу и сваком пензионеру, прадеди и чукундеди, прослављајући живот кроз класике. Шест деценија никако да се распадну иако су у животној доби у којој њихови овдашњи вршњаци посећују скенере, магнетне резонанце и „Орловачу”. Џегер и Ричардс су две године млађи од Слободана Милошевића, годину дана старији од Војислава Коштунице. Док се Воја Коштуница можда и ложио на мрачне „Резиденсе”, што је ипак била маркетиншка фора, мада је искрено волео Леонарда Коена, Ника Кејва, Џонија Кеша, Слоби је рокенрол био потпуно неважан. Ако је и чуо за „Стоунсе”, сагнуо би се и бацио камен. Ваљда би помислио да су били против њега на Осмој седници. А да је било среће и да је уместо Мире Марковић Слоба држао гитару, као у филму „Дечко који обећава”, где главног јунака, финог момка Слободана Милошевића, тресну у главу веслом, па он оснива бенд, пошандрца и почне да спопада све што носи сукњу, можда би историја Србије била другачија.

О томе шта би било кад би било – старом српском алибију за све заблуде – британске „котрљајуће деде” не размишљају. Додуше, почетком седамдесетих година, негде у доба када је свет угледао Александар Вучић, Ричард Никсон их је сматрао најопаснијим бендом на свету, што због позива на побуну, што због незаконитог секса, ма шта год то значило. Да се разумемо, Никсонова потера Мику Џегеру, Киту Ричардсу и Ронију Вуду није значила ама баш ништа. Сматрали су себе путујућим свирачима, већ тада вредним стотине милиона фунти по члану. Међу њима је био бубњар Чарли Вотс, који је деценијама имао исту, једноличну фацу попут сваког џезера, препуштајући бину двојици его манијака и трећем генију, Ронију, гитаристи који ме увек подсећао на Кита Ричардса, чак толико да бих помислио да су близанци, с тим што је Ричардс у себи носио харизму која га је одвела у франшизу „Пирати с Кариба”, где су сценарио, ликови и костимографија прављени по њему. Откачени гусар Џек Спароу је, уосталом, замишљен као бесмртан, све док Џони Деп није направио глупост са својом женом. Ах, те жене, Мик Џегер их је имао око 4.000 мада су сумњали да је био у шеми и са Дејвидом Боувијем. Кит и Рони су такође морали да носе дигитрон како би их пребројали, док је покојни Чарли, нека му је лака земља, био кул папучар.

Ко никада није слушао уживо „Ролингстоунсе” тај ништа не зна о животу, па предлажем да држава хитно ваучерима субвенционише одлазак на њихове концерте мада се бојим да је за ову сезону већ касно. Све карте су распродате. Свеједно, они ће свирати вечно. Одолевао сам и ја одласку на концерт, беше ли то средина врелог јула 2007. године, све до тренутка док авион није надлетео мој дом, негде око поднева. Авион је вукао велики плакат. На небу је писало „The Rolling Stones”, и ја сам био коначно окупиран. Ваздушни напад је успео.

Недељама сам фолирао сам себе: те они су патетична симулација бунтовништва, те вреде ли ишта декадентне декице од неколико милијарди фунти нето које се веру што по бини, што по дрвећу, што по пентхаусима и јуре плавуше. И, коначно, зашто им је Србија била баш последња станица јер ваљда нема ћошка где нису завирили пре него што су извршили инвазију са дунавске стране.

Међутим, време је истицало и знао сам да ћу, ако не чујем „Satisfaction” на увце, на Ушћу – тамо где сам научио да играм фудбал, пијуцкам на првим сплавовима и – хајде да се баш не интимизирамо – жалити за цео живот. Зар пропустити прилику и не видети диносаурусе које не може да уништи ни глобално отопљавање? И корона хвата тутањ од њих!

Београдски концерт „Стоунса” је заиста био далеко више од великог праска и спектакла свих спектакала. Била је то рокенрол литургија о протеклих 40 година вредности западног света, изведена у времеплову који су конструисали управо светитељи „Стоунси”, пловећи од бунтовних шездесетих, када су живели на сексу, дрогама, скандалима и непатвореном бунтовништву, до корпорацијске епохе када су постали чланови борда директора мултинационалне компаније за извођење забавног програма. Али каквог!

Њихова путујућа бина је била светлећи прекоокеански брод који се насукао на Ушћу. Чак је и Гиле из „Електричног оргазма” добио вртоглавицу када се попео на њену палубу и затражио падобран да се безбедно спусти на копно.

Требало је видети шефа трилатерале светског рока, познатијег као Мик Џегер, како тачно два часа ужива у свом послу.

Да је десетобојац светског музичког бизниса којим случајем истресао све џепове срећника који су газили траву Ушћа, заједно са ви-ај-пи ложом, добио би мање кеша него што плаћа месечно за алиментације и ванбрачну дечицу, али то га није спречило да суботње вечери пева промуклим гласом, који је изменио модерну историју, само за нас. Зато је требало видети „Стоунсе” и човека од 64 лета коме је свеједно да ли увија куковима пред Елизабетом Другом или шипарицом из Крњаче. То су капитализам, демократија и рокенрол, бато.

Прошло је 15 година. И шта се променило? Ништа. Уместо „котрљајућег камења” постали су „котрљајуће деде”, правећи од себе споменик! Ваљда још траже сатисфакцију!

 

Коментари11
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

oči čornje
Jeste li primetili da radio stanice u Srbiji uopste ne emituju ruske pesme?
Земунац
Музика је у модерна времена претворена од звучног доживљаја у визуелни доживљај. Више се музика не слуша, већ се гледа. Песме се памте по видеу који их прати, а не по речима које иду уз ноте, или само по нотама. Тако је и са ''Ролингстонсима''. Једно је видети младог Мика како пева ''I can get no satisfaction'', а сасвим је други осећај видети га овако маторог да ради то исто. Зато музику ''Ролингстонса'' и других маторих рокера треба само слушати.
zorf
na žalost ili sreću, zavisno od tačke gledišta, je tako...
Ukusi su razliciti
Meni Kaljinka, Murka i Kacusa bolje zvuce od ''Rolingstounsa''. S druge strane Led Cepelini su na tom nivou, ako ne i bolji.
Stevo
Nažalost, i pored veličine i popularnosti jednog od najznačajnijh spomenika zapadne subkulture, vatromet i euforija autora povodom 15 godina koncerta u BG, potvrda je naše trajne provinijske crte. Isto je ispoljeno nedavno i u slučaju "velikog prijatelja Srbije", potpuno problematične osobe, Džoni Depa. Takve je vrlo teško uvesti u srpski ćilim, ma koliko se vezilje trudile!
Ne shvatam
Je l' ih hvalis ili kudis?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.