Битеф летео са два крила

Овогодишњи 41. Битеф протекао је очекивано, наизглед спокојно, мирно, рекао бих, без високих узбуђења, са мало препричавања, оговарања, и без скандала, колико знам. Да ли је најбоље када један фестивал позоришних иновација, и нових тенденција, протекне без оштрих супротстављања, посве нормално и, готово, грађански уоквирено? Не бих рекао, ни да би, када би тако било, то било и најбоље, али вероватно тако и није било, али ми године нису дозволиле да се удубљујем у ноћни живот Битефа где су се увек догађале, не само безначајне ствари, и водили разговори, који нису само убијање времена.

Рекао бих да је овогодишњи фестивал имао два крила: једно жестоко, радикално, са представама Шаушпилтеатра из Диселдорфа, Шекспировог "Магбета" у режији Јиргена Гоша, и представом "Брисел 04", у режији Ромеа Касталучија, представама које су и понеле највиша признања два жирија, жирија Битефа за најбољу представу и жирија "Политике" за најбољу режију на овогодишњем Битефу. Другу линију чине представе сећања и реконструкције, а оне, по правилу, подразумевају лепу благост, сету и меланхолију, или млакост и самопрецењивање, у лошијој варијанти. Између су вежбе, вежбице, пробе, истраживања, експерименти. Зашто да не?!

Без великих изненађења, истичем, без представа које би потресле позориште данашњице, и без великих глумачких остварења у класичном смислу, иако је, и у овом погледу, било изузетака, додуше, кажем, не одвише. Све више Битеф је фестивал редитеља, концепција и визија театра и његове перспективе.

Публика претежно млада, ове године готово без пажње политичара, донатора и спонзора. Селектори и други извођачи уметничких и продукцијских радова на Битефу, нису играли одвише наметљиве улоге. Према публици су били пажљиви и благородни, што је, свакако, важно. Телевизије су марљиво радиле свој посао. Умало да заборавим да поменем да Јован Ћирилов није издржао, па је, осим главног лика Фестивала, одиграо и улогу диригента у словеначкој "Пупилији", где му је и место!

"Политика", њени извештачи и критичари су били благовремени и ревносни.

Као председник "Политикиног" жирија за доделу награде за најбољу режију радио сам са четири даме: Анђелком Цвијић, уредником Културне рубрике "Политике", Борком Требјешанин, новинаром истог листа, Јеленом Кајго, балетским критичарем "Политике", и Аном Тасић, драмским критичарем истог листа. Одлучили смо, као што смо вам саопштили исте ноћи по завршетку Фестивала, да награду за најбољу режију, слику нашег познатог уметника Милана Туцовића, доделимо немачком редитељу Јиргену Гошу за режију представе "Магбет". У образложењу се каже: "Представу ’Магбет’ Вилијема Шекспира, у режији Јиргена Гоша, у извођењу Шаушпилтеатра из Диселдорфа, одликују доследност и усредсређеност, прецизност и исцрпност језика и сценског говора у оцртавању суровог, крвавог лица зла и злочина, без уступака и повлашћивања било које врсте. Представа Јиргена Гоша неумољива је, жестока ругалица човековој звероликости, проказаној, изневереној људскости. Злу и злочину Јирген Гош је одузео величину, како би се злочиначка природа човекова, опседнутог мрачним жељама, опсесијама и прекомерностима свих врста, особито жељом за поседом и влашћу, указала у свој нагости, страхоти, у крви и калу до колена. Свет зла и злочињења у представи Јиргена Гоша, готово је дословно нечист, одуран, прљав, гротескно фантазмагоричан. У представи Јиргена Гоша лице зла, уцртано у сподобе и протуве какве су Магбет и леди Магбет, а онда и њихови ближи и даљи извођачи крвавих радова, сја у пуној мрачној светлости, нискости, опакости. Без песничке, или било које друге ауре, зло је у представи "Магбет" Јиргена Гоша снажно и моћно проговорило својим прљавим, смрдљивим, крвавим језиком".