Без туге, суза и смеха

Херцег Нови –Легендарни југословенски редитељ Лордан Зафрановић, аутор култних филмова: „Окупација у 26 слика”, „Пад Италије”, „Вечерња звона”, „Муке по Мати”, „Тестамент”..., којем је 22. фестивал филмске режије у Херцег Новом приредио ретроспективу, био је у последњих шест дана у функцији председника жирија који је процењивао вредности девет филмова из свих бивших југословенских република са којима се публика сретала у биоскопу под ведрим небом на Канли кули. У разговору за „Политику” Зафрановић говори о филмском времену – прошлом и садашњем, о периоду у којем је био аутор без биографије, новим филмовима и поновном очинству...

Видели сте филмове неке нове генерације филмских аутора из постјугословенских кинематографија, од којих је већина показала да још увек постоји заједничка меморија. Да ли она може бити добра инспирација за рашчишћавање нечег што можда још увек нисмо рашчистили?

Они се морају бавити заједничком меморијом, и страхотним искуствима јер ће то на овим просторима још дуго, дуго бити тема као што су дуго биле теме Други светски рат и та братоубилачка ситуација која је после резултирала страшним страховима. Из тих страхова су изашли и неки од мојих филмова, из тих страхова је за неку каснију генерацију изашла истина, јер се то све заједно ипак документовало. То је било веома потребно, и то је део цивилизацијског тока. Мени се само чини да нема довољно храбрости да се у ову тему загази још дубље, већ се све држи на периферији. Иза нас је стравичан период у којем су многи људи страдали, десио се прекид са катастрофалним последицама а, заправо, све заједно је било узалуд јер се сада показује да смо били изманипулисани, преварени. Мислим да ће тај период имати своје стално место и сматрам да о њему треба говорити директније и снажније.

На основу последњих догађаја на овим просторима показало се да људи нису научили готово ништа из Ваших филмова, нису извукли поуке?

Био сам веома утучен када сам у Паризу током 1992. и 93. радио филм „Тестамент”, монтирао материјале из 1941. а на телевизији, дакле 50 година после, гледао готово потпуно исте ствари, готово исти језик, исте људе и исте униформе. То ме је дотукло. Мислио сам, хајде, тај ћу филм назвати Тестамент и то ће ми бити последњи филм, јер они нису извукли никакве поуке а ми смо били у заблуди јер смо филмовима које смо називали „криком против” узалуд упозоравали на све опасности које би се могле десити по том истом сценарију. А то се управо десило, и показало се да су моји филмови и филмови мојих колега постали потпуно безначајни у односу на оно шта смо ми са њима желели да постигнемо. Према томе, мислим да нисам више сигуран да филм може, осим можда на два-три дана после пројекције, да остави неки дуги траг.

Зашто је то тако? Да ли смо у ери глобализације постали толико неосетљиви, површни, уморни да не можемо ни да допремо до тако сложених ствари?

Ситуација је доста збуњујућа. Када сте поменули глобализацију, сви ми се налазимо у веома опасном времену где су социјалне ситуације доведене до великих напетости и може се поново десити неко велико зло. С друге стране, свакодневно примамо огромну количину информација, да не причам о телевизијским каналима који нас пуне разним сликама, па су људи мање-више збуњени јер немају шансу да све примљено негде трајније сместе. Сви смо, заправо, изманипулисани и постали резистентни на крв, трагедију. Потире се све што је некада човек имао као емоцију. Нема више дубоке туге, нема ни плакања, нема ни смеха. Све је измешано, и ствара се монструм који све што види прогута, помало свари и избаци из себе.

После толико Ваших ангажованих филмова у којима сте указивали на опасности фашизма, нарочито после историјског „Тестамента” који сведочи о злочинима усташтва, у Хрватској сте у читавом једном периоду имали третман аутора без биографије. Јесу ли се сада ствари промениле?

Променило се то што то више није ратна опасност и што није опасно да те неко убије зато што радиш филмове. То је једноставно било тако, било је опасно бити тамо зато што је ратна пропаганда била веома јака да сам се заједно са читавим низом људи нашао на плакатима на којима је писало „Ђаволи рата”. То је значило: ево вам их, можете са њима да радите шта хоћете. Дакле, најобичнији човек који се преко ноћи претурио у војника могао ме је убити из било ког разлога и чак за то да добије и орден јер је уништио државног непријатеља. То су биле потпуно поремећене ствари, и последице тога осећају се још и данас, и осећаће се још дуго. Наравно, данас се ипак може разговарати мало поштеније али мржња још увек постоји, још није дошло до експлозије, до катарзе. Треба да прође још много, много времена да почне да се живи у демократском друштву у којем би се подразумевала различитост мишљења, критика властитог бића и упозоравање на прљавост у сопственој средини. То је нешто најосновније, да би се ови простори могли опет спојити. Без тога, без те катарзе и без анализе властитог зла, људи ће веома тешко један другом пружити руку, осим лажно...

Докле се стигло са пројектом за филм „Карузо” и серијалом о Титу?

Са „Карузом” сам имао мале несреће. Умро је Борислав Вујчић, писац са којим сам радио, и све сам у једном периоду оставио по страни. Сада сам при крају писања сценарија, почело се са разгледањем терена, у току су преговори са потенцијалним иностраним копродуцентима, чак и са глумцем Денијем де Витом који је италијанског порекла и савршено би одговарао лику сплитске легенде. Филм је захтеван, то је епоха италијанске окупације Далмације, он је реконструкција једног времена и треба га добро припремити. Надам се да ћу успети да га реализујем негде на пролеће следеће године. Што се тиче серијала о Титу, снимљено је неких сто сати материјала са најзначајнијим сведоцима; у међувремену су ме напустили неки од спонзора под притиском оне групе која снима филм о Титу као злочинцу, а коју је подржао један део државе. Но, дошло је до промена у врху државне телевизије, почели су преговори и ја се надам да ће они, бар једним делом, подржати мој серијал о Титу.

У међувремену су се у Вашем животу десиле још неке лепе ствари. Поново сте постали отац и то близанаца?

Па добро, то је некако било планирано и то ме веома весели али и присиљава да радим. Када сам јавио својој старој у Сплиту, она је рекла праву реченицу: „Синко, ко ће то хранити?”. Е, онда сам схватио да ће ме држати бар десетак година да стално радим и не правим паузу, док деца не стану на ноге.

-----------------------------------------------------------

„Златна мимоза” Аћимовићу и Митевској

Херцег Нови – „Златна мимоза”, награда за најбољег редитеља 22. фестивала филмске режије, додељена је равноправно хрватском редитељу Дејану Аћимовићу за филм „Морам спават анђеле” и македонској редитељки Теони Стругар-Митевској за режију филма „Ја сам из Титовог Велеса”.

Жири, са Лорданом Зафрановићем на челу, истакао је да ова два филма,сваки на свој начин, ауторски оригинално, односно биоскопски ефектно, представљају врх режијског израза на овом фестивалу.

„Сребрна мимоза” је на синоћној церемонији затварања фестивала уручена Дарку Бајићу за филм „На лепом плавом Дунаву”, а жири је истакао да овај редитељ потврђује улогу једног од водећих аутора средње генерације, да мајсторски влада свим аспектима заната и да једну жестоку причу успева да приближи најширој публици.

И „Бронзана мимоза” је додељена равноправно, и то Стефану Арсенијевићу за режију филма „Љубав и други злочини”, и црногорској редитељки Марији Перовић за филм „Гледај ме”, којим је фестивал и свечано затворен.