Топло и југоносталгично

22. ХЕРЦЕГНОВСКИ ФЕСТИВАЛ
Херцег Нови – Магични реализам и поетика кадрова красе македонски филм „Ја сам из Титовог Велеса” Теоне Стругар-Митевске, прецизном режијом, добро одмереном глумом и врхунским сниматељским радом, осваја хрватско-босанска ратна драма „Живи и мртви” Кристијана Милића, црни хумор чини привлачном причу „Тешко је бити фин” босанског редитеља Срђана Вулетића, док српска реплика на Родригезов и Милеров „Град греха” – дебитантски филм Небојше Радосављевића „Милош Бранковић”, снажно упориште пре свега има у изврсном сниматељском раду директора фотографије.

Ови филмови, уз суморну транзициону драму „Љубав и други злочини” Стефана Арсенијевића и политичко-порнографски, музичко-кабаретски филм „На лепом плавом Дунаву” Дарка Бајића, на главном су менију 22. фестивала филмске режије у Херцег-Новом који је окупио ствараоце из свих бивших југословенских република (или, како се то данас популарно назива – из региона), да на Канли кули „укрсте копља”.

Ово и овако концепцијски срочено херцегновско филмско сусретање и стваралачко укрштање нуди више од пуке могућности међусуседског продукцијског и редитељског упоређења. Ово је изврсна прилика и за проверу колико је ко и где стигао, шта су и колике су (свакодневне) животне и филмске муке, постоји ли још увек у постјугословенским кинематографијама заједничка меморија. Судећи по хрватском филму „Морам спават анђеле” глумца, редитеља и продуцента Дејана Аћимовића („Је ли јасно, пријатељу”) и словеначком „Петлов доручак” Марка Небершника, још како постоји.

Аћимовићев филм, породична драма са поглављима заједничког југословенског искуства, бави се судбином вишенационалне породице седамдесетих година прошлог века, у периоду зрелог титоизма. Радња филма смештена је у мали херцеговачки град у којем живи дечак Горан од оца Хрвата и мајке Српкиње, а у широј и ужој породици има и православаца, католика и муслимана који, више-мање сложно и складно, живе под светоназором деде – комунисте. Мали јунак у почетку пролази кроз сва општа места која се могу очекивати од носталгичног постјугословенског ретро филма (начин живота, судбинске кошаркашке утакмице, Титови говори...) да би Аћимовић причу постепено одвео дубље и даље, све до сложене драме о разводу из дечије визуре и дирљиве мелодраме (двоје разведених људи, у потресном финалу, поновно се заљубљују једно у друго, али у часу кад је већ прекасно). Иако Аћимовићев филм класичне режије (сценарио написала његова сестра Тања којој припадају и продуцентске заслуге) није без повремених драматуршких слабости, мора му се признати фино и чврсто језгро и доследно изведена целина.

Најгледанији словеначки филм свих времена (око 170.000 гледалаца) „Петлов доручак”, филмски је првенац Марка Небершника, снимљен према истоименом роману савременог писца Ферија Лаиншчека, гледаоце осваја спонтаношћу приче и свежином која одудара од стандарда словеначког филма у последњих неколико година. Ово је добро режирана (нешто дужа) мелодрама, готово документарно реалистична, са обиљем хумора који произилази из свакодневних животних ситуација.

Прича филма смештена је у провинцијски градић на североистоку Словеније у којем су сва главна дешавања везана за запуштену аутомеханичарску радионицу Гајаша (изврсни Владо Новак), који је својевремено као социјалистички пролетер и ударник крстарио од Ђевђелије до Триглава, а сада сања о хрватској поп-диви Северини (игра саму себе у петоминутној сцени). Гајаш је самац, добричина иако гунђало, стари је југоносталгичар, сумњичав према новоосвојеним европским вредностима. Његов шегрт што се заљубљује у лепу жену локалног мафијаша у функцији је градње мелодраме, а његови другари у пићу и картању доприносе темељима хумора и обрта. Филм је веома гледљив и забаван, са чврсто постављеним и добро профилисаним квартетом ликова (стари југоносталгичар, мафијаш и млади прељубнички пар) и са Северином чија је сексепилна појава главни окидач за драматични расплет.