Tommy, can you hear me?

Као што је надреализам једна од најупечатљивијих културних стрела које су покренуле и обележиле период између два светска рата, тако је рок-музика, заједно са филмом, најпопуларнија уметност друге половине двадесетог века, свакако са највећим степеном изражајности емоција и моћи да обликује поглед на свет своје генерације. Често се ова два медија успешно укрштају и изражавају дух времена. Микеланђело Антониони, у епској сцени са гитаром у филму „Blow Up”, у лондонском клубу у коjем свирају Џеф Бек и Џими Пејџ, приказује бесмисао епохе: после хистеричне туче публике око врата сломљене гитаре добитник га на крају одбацује као искоришћену марамицу.

Нешто касније Кен Расел је снимио култни филм „Томи” који је, уз појављивање Клептона, Таунсенда, Елтона, Тине и Далтрија,  капиларно по свету раширио причу о дечаку затвореном у себе, занемелом и изложеном пакленој супкултури времена. Није било неправде у свету која у послератном раздобљу није критички и ангажовано прошла кроз моралне филтере рок-културе: фабулозна четворка из Ливерпула, Стоунси, Дорси, Бардон, Дилан... И није било никакве цензорске баријере или идеолошких анимозитета према другим геополитичким сферама. Битлси су певали „Back in the USSR.”, са нежним пародирањем „Back in the USA”. Чак Берија и паралелама „Ukraine girls” и „Moscow girls” са „California Girls” „Бич Бојса”. У једном од својих најуспешнијих хитова Дејвид Боуви заљубљено и самокритично упозорава своју малу Кинескињу: „I’ll ruin everything you are”. Па Харисонов „Концерт за Бангладеш”, Гелдофов „Live Aid”... итд.

Овог пролећа, међутим, мртва тишина у рок-заједници. Сасвим су разумљиве политичке и геополитичке специфичности и разлике у погледу на украјинску кризу која потреса свет. Тешко је не стати на једну или на другу страну. Критеријум је политички са имплицитним елементима идеологије, морализма или једноставно навијачке субјективности. Али ћутање пред избацивањем књига из библиотека, капиталних романа из школске лектире, грандиозних композитора са концертних програма, обезглављивање Парнаса светске литературе...?! Није се чуо ниједан протестни стих и није одсвиран ниједан акорд да се заштити универзални простор културе. Е, то је кампања са неизбежним бумеранг ефектом.

Неминовно је подсећање на „тезу о узалудности” коју је формулисао савремени филозоф Алфред Хирш: „Узалуд напредак човечанства у науци, у технологији, узалуд сваки материјални напредак ако нисмо направили морални и цивилизацијски скок који нас унапређује као људска бића.” А шта је обасјани врх тог напретка ако то није култура? Покушај да се ампутира један део културног наслеђа, макар и најмањи, враћа се и уништава целину културе као што једва видљиви меланом фатално и брзо разара читав организам. Култура је инклузивни организам у статичком али и у динамичком смислу, зато што је отворена за сваки нови облик – пантомима, мурали, телевизијске серије, инсталације или перформанс постали су њен саставни део кроз декаде. Не потпада ли управо то под Поперову замисао отвореног друштва? И није ли управо Ленонов „Imagine” пледоаје за равноправност и органско јединство култура у њиховој многострукости и чаробним посебностима?

Откуда онда гласно ћутање на сегрегацију у култури?

Цивилизацију доминантно одређују два вредносна система: култура и политика. Култура је старији, шири и виши систем. Њен успон је тло на којем се рађају политичке идеје које ће преобликовати друштво. Наравно, постоји и повратни утицај и утолико је значајније одржати њену аутономију. Проблем је када се култура подређује политици. Неприродно је и алогично да се оно што је универзално повинује партикуларном или да се одбацује према расположењу тренутка као онај  врат од гитаре у Антонионијевом филму.

Иако без филозофског уобличавања принципа свога историјског битисања, Срби никада нису подлегли овој пермутацији. Никоме није пало на памет да после Првог и Другог светског рата забрани Хелдерлина, Шилера или Бетовена, нити да после „Олује” протера Тина Ујевића, нити да после  бомбардовања 1999. године престане да слуша „Пинк Флојд” или Паваротија, нити да..., нити да...!

Тоталитарне ломаче културе, буквалне или административне, али ни у облику аутоцензуре, ћутања или окретања главе нису избор слободног човека. Остаје питање да ли је криза стваралаштва  приморала велика имена рок-музике на конформистичко приклањање захтевима политике да би се некако преживело, или је атрофија слободе после одласка Хендрикса, Џенис или Кобејна потопила уметничку креативност. Уместо да се заувек сруше „берлински зид” културе и апсурдне царинске препреке за грамофонске плоче, какве је практиковао Совјетски Савез седамдесетих година, баријера тишине сада се подиже тамо где су се некада отварали оптимистички хоризонти једног бољег света и демантовала „теза о узалудности”. Упркос ратовима са свих страна, тај имагинарни свет је покретао масе честитих младих људи, уједињавао човечанство и представљао путоказ чак и за тврдокорну политичку класу... све док највеће звезде рока нису почеле да јој долазе на поклоњење и ходају историјски натрашке.

После стиха из наслова, који је преузет из рок-опере „Томи”, остаје још један као порука напрасно занемелим суперзвездама из херојске епохе рока:

„Tommy, can I help you?”

Политички филозоф

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa