Газиместан на Козари

Патрија. Необична реч магичног значења, за коју је већина сазнавала у средњој школи. Под условом да су имали наставу из латинског језика, која је у то време започињала реченицом Yugoslavia est patria mea. Само смо ми Козарчани од малих ногу знали за ту реч, одрастали са њом, просто је упијали у себе. Нисмо знали ни шта је, ни где је; само смо осећали да је нешто велико и за нас судбински везано.

Осећали смо да је Патрија козарски Газиместан, а Горњи Јеловац козарско Косово Поље. Да су речице Мљечаница и Грачаница наши козарски Лаб и Ситница, а Вазнесењска црква у Доњем Јеловцу наша Самодрежа. Да је Стојанка мајка Кнежопољка нова Југовића мајка.

Црвена Козара била је деценијама после Другог светског рата велика разрушена црква, попут манастиришта препуног монахиња, док год су по њој ходиле Стојанке – мајке Козарчанке и нововремене Косовке девојке. Оне које су се 1942. у црно завиле и до краја живота црнину нису скидале. А олтар те разрушене цркве била је Патрија. Наша Голгота и брдо нашег страдања. Свако је имао неког ко је на Патрији искрварио.

Повучени су синови Козаре са положаја које су данима успешно бранили: из Паланчишта, Божића, Горњих Гареваца и Јаруга, са периферије Козарца, из рејона Ламовите и Горње Бистрице, са Кика и Крњина, из села Козаре, Аџића, Самарџија, Грбаваца, Врбашке,  Бистрице и Гашнице, са обронака Просаре изнад Орахове, Међеђе и Демировца, из Гуњеваца, Пуцара, Котурова и са брда Медњак – и у усиљеном маршу, остављајући за собом своја небрањена села, стигли на потпуно непознат терен – у рејон Горњег Јеловца. Тек тада су упознати са тежином ситуације и одлуком да се те исте ноћи иде у пробој. Речено им је: „Кад пређете цесту (Дубица – Приједор), изашли сте из обруча!”

Цесту нису видели. Али, видели су брдо. Видели су Патрију. Посматрали су са кота изнад Патрије и преко ње видели венце Планинице и Грмеч како се плави у даљини. Видели су спас. Не за себе, већ за народ у збеговима и рањене саборце. Док су уморни, неиспавани и гладни пролазили поред њих и између њих, да запоседну нове положаје, ови су их гледали очима пуним наде и ишчекивања. А они су обарали очи и крили поглед. Знали су, осећали су да неће, да не могу проћи. Али, нису ни тренутка оклевали. Нити их је захватило малодушје.

Кренули су одлучно у напад, обухватајући Патрију са југа, истока и североистока, ширином захвата од око четири километра. У виду троугла са врхом на јеловачкој цести. Под заштитом ноћи прикрадају се првој линији непријатељских ровова и крећу у јуриш. Савладавају отпор на Патрији и надиру даље. Према Доловима, Цвијића гају, Југовића брду и долином реке Мљечанице. Према следећој линији добро утврђених непријатељских положаја. Напад за нападом. Јуриш за јуришем. Воде се огорчене, крваве и борбе прса у прса. Лево крило је прошло, сручило се на јеловачку цесту и омогућило пролаз народу и лакшим рањеницима који су ишли за њима. Средина је претрпела велике губитке и била присиљена на повлачење. Тиме је угрожено десно крило које се, иако дубоко уклињено у непријатељски распоред, такође морало повући.

Рађало се сунце на истоку и започињао нови дан, 4. јули, од свих најдужи и најтежи. Испред десеткованих партизанских чета непријатељ се поново утврђивао и доводио свеже снаге, а иза су били рањеници и голоруки народ у збегу. Старо и нејако, мушко и женско, са децом у наручјима и колевкама, терајући стоку и носећи најпотребније ствари... Прекрило косе око Мљечанице и Грачанице. Упрло поглед у своје борце, пун зебње, али и наде. Није се имало куд. Морало се поново напред. У нови пробој.

Поново преко Патрије. И опет под заштитом ноћи. Међутим, негде иза поноћи, ноћ се претворила у дан. Све је горело, пламтело и светлило. Земља је подрхтавала од силине пуцњаве и заглушујућих експлозија. Све је врило као у котлу. Све је – пробој, офанзива, битка на Козари, борба на живот и смрт – све је доживело своју кулминацију. И све се истопило. Пало, искрварило, издахнуло. Као покошено снопље остали су да леже борци из свих делова Козаре на обронцима Патрије, око цркве у Доњем Јеловцу и на јеловачкој цести. Измешани са непријатељем, са њиховим лешевима, у њиховим рововима и на жицама њихових утврда. Непокупљени, несахрањени, неопојани. Неожаљени и непрежаљени. На небо вазнесени у немој литургији код јеловачке цркве посвећене Вазнесењу Господњем – Спасовдану.

Патријо, љута рано, висока си само 301 метар. Три пута си нижа од Лисине и Мраковице, али си их три пута надвисила. Њих и сваки други вис, и свако друго брдо у овој мученичкој планини. Надвисила си их јунаштвом и крвљу, које си у себе упила. Светошћу жртве која је на теби положена. Нашим непреболом, али и неправдом заборава коју смо учинили и према теби и према себи самима. Ипак, највише си их надвисила симболиком свога имена и дубином његовог значења. Не зовеш се случајно тако. Тако судбински, вековечно и отачаствено. Не зовеш се случајно Патрија!

Лекар из Градишке, Република Српска