Полетели голубови Хирошиме

Са традиционалном звоњавом, пуштањем хиљаду голубова и пригодним говорима, у Јапану је јуче обележена 63. годишњица догађаја који је обележио 20. век и неповратно променио свет: атомског бомбардовања Хирошиме.

Око 45.000 људи, уз премијера Фукуду и дипломате из овога пута рекордног броја земаља (55 – први пут је био представник Кине, али досад ниједном се нису појавиле дипломате Америке, Британије и Француске), комеморација је почела тачно у 8.15, у време када је изведен досад најстравичнији ратни експеримент са оружјем које до данас није престало да баца сенку над опстанком човечанства.

У спомен собу јуче су унете још две књиге са именима 5.302 „хибакуша” – јапански појам за жртве атомске бомбе – преминулих прошле године. Тамо су сада укупно 93 књиге са именима 258.310 оних који су преминули од првог нуклеарног удара, било одмах, било од накнадних последица радијације.

Премијер Фукуда је и овога пута поручио да ће се Јапан стриктно придржавати своја три ненуклеарна принципа: да не поседује, не производи и не дозвољава нуклеарно оружје на свом тлу. Као једина земља која је доживела атомско бомбардовање, Јапан ће елиминацију оружја за масовно уништење одржавати у самом врху својих дипломатских приоритета.

Иако је годишњица Хирошиме по традицији вест коју региструју сви медији, овогодишње подсећање на нуклеарни холокауст није донело полемику око тога да ли је сравњивање два јапанска града и њихових становника са земљом (три дана после Хирошиме бомбардован је и Нагасаки) био врхунски ратни злочин, или ратна изнудица.

Званичан амерички став од 1945. до данас гласи да је то било неопходно да се оконча рат и спасу на стотине хиљада живота (америчких и јапанских војника). Али оно што је у међувремену откривено у архивама то увелико оповргава. Јапанци су, према тим документима, још од 1943. слали сигнале да су спремни да се предају, чак и под „тешким” условима. У завршној години рата, многи тврде да би исти резултат као и атомско бомбардовање (после којег је Јапан безусловно капитулирао) постигла и поморска блокада.

Али, било је других разлога да се „уживо” провери разорна моћ новог оружја: још 1945. било је јасно да ће Совјетски Савез бити главни послератни противник Америке, па је било неопходно „импресионирати га”. „Нисам имао никаквих илузија да је Русија наш непријатељ и да је пројекат реализован на том основу”, посведочио је својевремено генерал Лесли Гровс, директор тог „пројекта” чије је шифра била „Менхетн”.

На дан кад је уништена Хирошима, председник Труман је изнео задовољство због „упечатљивог успеха” тог „експеримента”.

Како год било, нуклеарни дух је пуштен из боце и до данас није у њу враћен. Крај хладног рата је, додуше, смањио нуклеарне тензије две у то време главне силе, САД и СССР-а, и обесмислио важећу доктрину „међусобно гарантованог уништења”, али тиме није завршена нуклеарна ера.

Нуклеарне силе – а у тај клуб су, званично или незванично, поред Британије, Француске и Кине, у међувремену ушли и Израел, Индија, Пакистан и Северна Кореја, а тврди се да на томе ради и Иран – данас поседују око 27.000 атомских бомби различите разорне моћи, од којих је свака јача од „дечка” који је бачен на Хирошиму. У сваком случају, довољно да се цивилизација збрише са лица земље и њени господари постану – бубашвабе.

Историја је у међувремену донела и неке чудне обрте. Јапан је, пошто се предао, окупиран од стране америчких снага, да би потом постао један од најважнијих америчких савезника и под америчким безбедносним кишобраном стекао статус друге економске силе света. За ратне злочине је суђено је двадесетосморици његових војних и политичких лидера пред специјалним трибуналом у Токију (1946–1948. – седам смртних казни), док је председник Труман ушао и историју као велики државник.

За неколико година неће више бити ни преживелих из Хирошиме и Нагасакија, а о страхотама бомбе сведочиће још једино музеј у Хирошими, отворен још пре 50 година, чији се кустоси данас жале да посетиоци не показују велико интересовање за експонате који дочаравају највеће страхоте атомског погрома цивила: у музеју се задржавају само око 45 минута, док је за његов комплетан обилазак неопходно бар три сата.

Милан Мишић