Последњи чин „Салфорда” у Србији

Мисија „Салфорда” у Србији је, чини се, при крају. Игра се последњи чин, јер према најавама челних људи до краја наредне године овај инвестициони фонд одлази с нашег тржишта. Другим речима, новог газду траже за све своје фабрике и добро познате брендове као што су „аква вива”, „књаз Милош”, „плазма”, „кравица”.

Аранђеловачка фабрика воде можда би ускоро могла да буде преименована у „Књаз Пепси”, јер је потврђено да је ова мултинационална компанија већ у преговорима о куповини са „Салфордом”. У реду за продају су и највећесрпске млекаре, као и удружени кондиторски гигант „Бамби Банат”.

Према логици капитала инвестиционих фондова, посао је завршен увећањем вредности купљених компанија. Рационализоване и сведене на меру профита, оне се продају, уз остваривање високих приноса. Незванична очекивања која се ових дана протурају у јавности су да се за „Књаз” може добити око 200 милиона евра, што значи да му је вредност у односу на време куповине од пре непуне четири године удвостручена. Наиме, за ову пунионицу воде је искеширано око 90 милиона евра и петнаестак милиона евра социјалног програма. Непознато је колике су биле инвестиције „Салфорда” и колико их је коштала рационализација пословања. С обзиром на то да ће се друге „Салфордове” фабрике на продају нудити наредне године, још је рано за рачунице колико ће у том случају садашњи власник зарадити. Иначе, отприлике, збирна сума је да је овај фонд, што у саму куповину фабрика, што у инвестиције и социјални програм, до сада уложио око 350 милиона евра. То се негде уклапа с првобитним најавама из 2003. године, када је „Салфорд” прво купио „Имлек”. Својевремено је тадашњи председник инвеститора овог фонда Џек Барбанел за наш лист изјавио да је њихова жеља да се вредност купљених компанија на дуги рок повећа за 300–400 одсто.

Иако нам „Салфорд” већ пету годину држи лекцију о томе по којим принципима послују инвестициони фондови, српска јавност је остала ускраћена за било какву информацију о томе ко су заправо његови власници. Објашњено је да је реч о концентрацији међународног капитала који тражи погодно тле за његово увећање, а у јавности је било шпекулација да ту има руског капитала, али и „нашег”, изнетог у иностранство деведесетих година прошлог века.

Када је „ФППБалканЛимитед” купио „Књаз”, што је била једна од најконтроверзнијих приватизација, када је из игре избачен Владе Дивац, помогао им је Милан Беко.

– ФПП је знаодаћеим, акоуспејудакупе „Књаз”, „Салфорд” помоћиууправљањуиорганизоватипосао. Пошто они тада нису имали свој офис у Србији, помогао им је Беко и његова компанија „Рос” који су били заступници ФПП при куповини „Књаза Милоша”. Тада је „Салфорд” одлучио да Миша Беко буде први вршилац генералног директора у „Књазу”, како би извршио реструктурирање и поставио ствари на своје место. И то јеуспешно урадио. Његов уговор је био од шест до девет месеци. После тога се завршила улога Милана Бека у непосредном управљању – говорио је својевремено Слободан Петровић, генерални директор „Салфорда” за Србију.

Такође, на бројним сајтовима, и име Бориса Березовског, одбеглог руског тајкуна, помињало се у вези са „Салфордом”, али та спекулација никада није потврђена, као, уосталом, и многе друге.

У прилог овим последњим сумњама свакако иде и то што се други светски инвестициони фондови баш нису „запатили” у земљи Србији. Конкуренти су им, условно речено, наводно британски фонд „Ашмор” који је прошле године од такође инвестиционог фонда „Мидленд ресорсиз” купио месну индустрију „Карнекс”. „Ашмор” је у своје време бацио око и на „Це маркет”, а слати су сигнали да је заинтересован и за уљару „Витал” и ПИК Бечеј, али су их у свим овим продајама надиграли домаћи играчи – Мирослав Мишковић, Предраг Ранковић Пецони и Ђорђије Ницовић. И у случају ових фондова, никакви подаци о власницима нису добијени.

Према економској дефиницији пословања инвестиционих фондова, они не улажу да би заувек остали у некој компанији, већ да је купују да би је унапредили, повећали вредност и затим, народски речено, сада боље утренирану, препродали. За овај посао, како показује овдашње искуство, довољно је неколико година.

У нашим приликама било је већ неколико случајева препродаје фабрика па је, између осталог, власник „Делте” Мирослав Мишковић Пецонију продао две уљаре, а Зоран Дракулић је „препродао” Зајечарску фабрику каблова.

„Салфорд” је у нашим приликама добио и додатно име „Дунав храна група”, што указује да му је циљ ширење у региону, стриктно у производњи хране. После „Имлека”, уследила је и куповина других млекара – „Суботичке”, „Новосадске”, зајечарског „Импаза”, као и земунске млекаре која је претворена у магацин, затим две кондиторске индустрије – већег „Бамбија” и мањег „Баната”, као и,наравно, „Књаза Милоша”. И у региону су куповали фабрике исте делатности, у БиХ три млекаре, а у Македонији само једну. Као разлог зашто су за инвестиције изабрали баш Србију, у то доба 2003. године још са последицама економске кризе деведесетих, Слободан Петровић је имао конкретно објашњење:

– Мени српско тржиште не делује толико рискантно као што се странцима чини. На Балкану је одабрана Србија, једна од последњих земаља југоисточне Европе којесу ушле у транзицију, а стратегија је куповина прерађивачке индустрије хране и пића, са крајњим циљем да се направи један регионални холдинг у овој области пословања. Тако ће се створити јаке и интернационално препознатљиве компаније које ће моћи успешно да се такмиче на регионалном тржишту.