Засвирале прве трубе Драгачева

Гуча – „Предлажем да друг Веља подигне овај барјак”, рекао је министар за инфраструктуру у Влади Србије Милутин Мркоњић отварајући јуче 48. драгачевски сабор трубача у Гучи.

– Влада Републике Србије завршиће и пут и музеј и све што сте овде започели. Јер, ово је европски сабор и грађани Србије то знају. Само народ који поштује своју традицију и нема међусобних свађа сачуваће своју перспективу – казао је Мркоњић.

Председник општине Лучани и Саборског одбора Слободан Јоловић поручио је: „Добро дошли, добрима дошли, лепо се проведите, бићемо вам добри домаћини”.

Ту, на малом тргу мале вароше уследила је здравица и брдима се разлегао добро познати звук труба, коме не могу да одоле ни људи који живе на другом крају ове планете. Тако су јуче ујутро, у сеновито двориште Основне школе у Гучи, аутом и приколицом „слетела” петорица младића из Мелбурна. Сви Срби, рођењем или пореклом, не хају што су из Аустралије, најпре, јездили авионом скоро 30 сати.

– Ми смо пријатељи и суседи у Мелбурну, дружимо се. Једне вечери, уз пиво код мене, одлучили смо да дођемо овамо, најпре на свадбу, па у Гучу – прича Петар Топић (27), рођени Аустралијанац, потекао из Квинсленда, по мајци пореклом са Косова и Метохије, по оцу из Српца у Републици Српској.

Следећи у петорки је Миленко Малишевић (25), који је из родне Дубнице код Тузле прелетео Пацифик у време ратних година и настанио се у Аустралији. Његова сестра Милена ономад се удала у Осмаке, негде између Зворника и Калесије, и сва петорица дошла су на славље.

У веселој дружини још су браћа Мирко (26) и Милош Степић (24), аустралијски Крушевљани, и Иван Ашковић (26), који је домородац у земљи кенгура, али му је отац из Оглађеновца код Коцељеве.

(/slika2)– Ако нам је држава у кризи, не значи да ћемо као народ нестати. Волим Србе и Србију, и Гучу, разуме се. Видели сте парадокс сад у овој причи одакле је ко: што нам је држава мања, морамо географију све више да учимо – прича Ашковић.

Младићи су, дошавши на дедовину, купили један аутомобил („ситроен”, направљен 2003), њиме ће после Гуче да се провезу Европом, онда да га продају и у септембру се врате у нову постојбину. Свако своме послу, један вози камион, други виљушкар у фабрици...

Они су потпуне новајлије на Сабору, ниједан „нема ни дан” у Гучи, док је Милутин Давинић (54) из Берлина такорећи стари знанац. Срели смо га у варошици на обавезним ролерима, на којима већ годинама крстари Гучом у саборске дане.

– Од осме године долазим на сабор, само сам прошли прескочио, јер је фрау Ирене била болесна – вели овај грађевински предузимач у Немачкој, пореклом Чачанин.

Упознаје нас са својом трочланом екипом у којој су, већ речена, његова животна сапутница и њена деветогодишња унука Џоја. И њих две шпартају Гучом на ролерима, разуме се.

Ни овај сабор неће проћи без Француза. Без њих се, иначе, овде не може, јер су неком тајном везом спојени са овом музиком и не оклевају кад је потребно упутити се у балканска брда. Нина Монтење (22), филмски продуцент из Париза, предводи тим бајкера у којем су још четворица младића, и сви су овамо приспели на малим моторима „пежо 103”. Нису журили, веле, па им је то крени-стани преко Алпа, Хрватске и Словеније одузело две седмице пута. Спремају се да од своје турнеје направе филм који се завршава – Гучом.

Нинин суграђанин, и у Француској и у Гучи, Паскал Консуенгра (30), допутовао је „на нормалан начин”, колима дакле. Њему је ово трећи долазак у Гучу („Волим ову музику”) док плавокоса пратиља, која не скида поглед са Паскала, каже да се зове Амзин Фок и да јој за сада ништа није јасно, пошто је овде први пут.

Ако је ово светска престоница трубе, онда су Оливије Рот (20) и његово друштво из престонице Европе. Њихова адреса је Стразбур, путовали су возом до Београда („Цео дан, целу ноћ, и још”), а отуд аутобусима до Драгачева. Све користећи прилику да придремају, макар на бетонском прилазу аутобуске станице у Чачку, са шаком испод главе.

(/slika3)– Гледао сам један концерт Горана Бреговића, свидела ми се његова музика и одлучили смо да кренемо овамо, иако нико не зна где је Гуча. Постоје ли тамо банка и продавница хране? – упитао нас је Оливије, чекајући на рампи пред Гучом, где се купују улазнице за сабор.

Он је, изгледа, задужен да мисли и секира се за читаво друштво у коме су још два момка – Тибо и Луј – и четири девојке – Анис, Милене, Франсоа, Џесика – сви двадесетогодишњаци. Сместили су се, удобно, у вреће под шаторима, с погледом на приколицу петорице Срба из Мелбурна.

Велики народни сабори, као овај, за трговце и крчмаре су весник доброг посла. Да ли ће збиља да буде вајде знаће у недељу увече кад сведу рачуне, меркајући успут како иде код конкуренције. Чачанин Ацо Поповић (49) држи шатру од 600 столица на најбољем месту саборишта у Гучи и већ јуче ујутро је истакао цене: свадбарски купус 250, прасетина 800, јагњетина 1.200, пиво и сок по 150, литар вина 750 динара. Али, цене су овде променљива категорија.

Колико следећег јутра, све уме да крене из почетка, од трубача и весељака, до тарифа под шатрама. Све то описаће чете новинара које, нема државе одакле их нема, улазе у варошицу. Стари сабораши, зато, још памте анегдоту у којој су главне улоге поделили виспрени трубач из драгачевског села Горачића и репортер новајлија.

– Ко је, по вашем мишљењу, најбољи трубач на овом сабору? – упитао је журналиста.

– Станко Главоњић из Горачића – одговори овај.

– А ко ће, по вама, победити на овом сабору?

– Станко Главоњић из Горачића.

– Извините, а како се ви зовете?

– Станко Главоњић из Горачића.

Гвозден Оташевић

-----------------------------------------------------------

Награда новинару „Политике”

Председник општине Лучани и председник Саборског одбора Слободан Јоловић уручио је јуче признања новинарима на Драгачевском сабору трубача на коме је до сада акредитовано око 250 новинара из земље и света.

Јоловић је, у присуству министра за инфраструктуру Милутина Мркоњића и домаћина Сабора Велимира Илића, новинарима заслужним за дугогодишње успешно праћење саборских манифестација доделио посебно признање.

То признање добили су Новица Затежић – „Вечерње новости”, Живко Перишић – Бета, Гвозден Оташевић – „Политика” и Родољуб Петровић – Танјуг. То признање су добили и Радио-телевизија Србије и ТВ Галаксија 32 из Чачка.

У име награђених новинара захвалио је Петровић, који је подсетио да су Драгачевски сабор „измислили” новинари. Према његовим речима, идеја да се оваква манифестација организује у Гучи потекла је од некадашњег новинара „Чачанског гласа”, а потом „Политике” Благоја Блажа Радивојевића.

Танјуг