Да будемо међу шампионима спортског духа

Олимпијске игре су непоновљив догађај по пажњи коју привлаче и значају који имају. На њима не само што се у складу с олимпијским геслом спортисти надмећу ко ће „брже, јаче и боље”, него се преко њих одмеравају и државе, јер пошаљу све најбоље што имају да се на истом месту, у исто време и по истим правилима такмиче.

Са својим виђењем предстојећих 29. олимпијских игара савременог доба у Пекингу читаоце „Политике” упознаће председник Олимпијског комитета Србије Иван Ћурковић. Он је и сам као фудбалски голман био њихов учесник и то, стицајем околности, такође у Азији (Токио 1964), а своје гледиште је обогатио како дугогодишњим радом у спортској дипломатији, тако и непосредним учешћем у руковођењу спортским организацијама, и домаћим, и међународним.

Шта очекујете од Олимпијских игара у Пекингу од српских олимпијаца и генерално?

– Очекујем да ће Олимпијске игре у Пекингу претећи све раније: по организацији, по савршенству објеката, по резултатима, по духу који ће владати међу спортистима. Томе ће дати допринос и присуство десетина председника држава и крунисаних глава, који ће и са трибина бити део својих одабраних репрезентативаца. Дакле, очекујем Игре које ће претећи све остале и тако потврдити правило да су сваке следеће Игре биле боље од оних које су им претходиле.

Од нашег тима очекује да да свој максимум, а ако буде тако, онда сам сигуран да ће многи наши репрезентативци бити равноправни са најбољима, а понеко од њих ће бити бољи чак и од најбољих асова на свету. Свакако очекујем да, без обзира на резултате, буду међу шампионима спортског духа. Не треба нам ниједна победа са сенком.

По чему би ове 29. олимпијске игре могле да буду специфичне, шта би Кинези као домаћини могли да им дају?

– Кина и њен народ по свему су специфични. То вуче корене из векова и миленијума једне посебне културе. То је свет аутентичног погледа, специфичног шарма, који одувек споља прима само позитивне тенденције, а чува свој дух, обележја, начин живота, национални идентитет. Данас је Кина део света где се најбоље примају све продуктивне новине и то ју је довело на супериорно прво место по темпу развоја. Притом није изгубила своју традиционалну изузетност.

Оно што фасцинира јесте јединство народа и државе у жељи да буду добри домаћини. То се огледа у милијардама евра уложених у објекте и свега осталог што прати највеће скупове на свету. Велика држава, снажна и полетна, и сваки човек појединачно осећају се као прави домаћини. Све учеснике и посетиоце Игара сваки Кинез осећа као личног госта. Њихов пријатељски осмех разоружаће сваки евентуални мргодни поглед.

И још нешто. Кина ће дати и много више победника на овим Играма, него што мисле њени ривали.

Имајући у виду правилник о награђивању државе Србије да ли сматрате да ће наши спортисти на овим Играма бити мотивисанији него пре?

– Олимпијске игре су саме по себи неправизиђен мотив да се да највише. Никакви додатни мотиви ту нису потребни. Награде су уобичајени пратилац свих успеха, а код нас су регулисане државним прописима. Али, понављам, висина награде неће померити границу могућности ниједног такмичара. Нико од наших спортиста награду није ни поменуо. Нема ни потребе, јер је то нормирано, а Олимпијски комитет Србије се залагао да буде тако.

Кад упоредите улагања и награде за олимпијске успехе код нас и у свету, пре свега у нашој околини, колико је Србија издашна у улагању и награђивању?

– Свако одређује висину награда у складу са својим могућностима. Зато не бих висину наших награда поредио ни са чијим. Оне су у складу с нашом ситуацијом, ниту су могућности прекорачене, нити је нечији будући успех потцењен.

Улагања државе у овом олимпијском циклусу била су солидна. Сви спортисти су имали добре услове да се припреме. И нико од нас неће моћи да за свој евентуални подбачај тражи алиби у недовољној материјалној подршци. Да кажем и то, улагање државе није и једини извор средстава. Значајно је остварење и организације спорта у земљи, па је ту и удео Олимпијског комитета Србије.