Ко је срушио мир у Европи – НАТО или Русија

Русија остаје „најзначајнија и директна претња” по мир и безбедност свих држава окупљених у западном војном савезу (НАТО), главни је закључак самита aлијансе одржаног крајем прошлог месеца у Мадриду. У тексту том приликом усвојеног документа наводи се и да евроазијски џин користи „принуду, преврат, агресију и припајање туђих територија” како би проширио сопствени утицај. Овде се мисли превасходно на актуелну ситуацију у Украјини, чијем се председнику Володимиру Зеленском и даље обећава – „несебична помоћ”.

Према речима генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга, „војни поход председника Владимира Путина на првог суседа срушио је мир у Европи и довео до највеће безбедносне кризе на континенту још од Другог светског рата”.

Званично, сагласност у савезу је – једнодушна. Колико су, међутим, чланице, свака за себе, спремне да испуне зацртано остаје тек да се види. А ту би, по свему судећи, могло да буде повуци-потегни. Оно што смо до сада видели у ангажовању Европљана у помоћи Украјини пре би могло да се назове изнуђеним решењем него искреном жељом. Уосталом, ако земље које су изразиле своју подршку армији Зеленског у њене редове упућују тек плаћенике са сумњивом прошлошћу, јасно је да од искрености ту и нема баш много. Како год било, основни утисак са самита у Мадриду остаје онај да су Европљани поново погнули главе пред Американцима, али и да се крај таквим манирима убрзано приближава.

Подсетимо, северноатлантски војни савез НАТО дефинитивно није 4. априла 1949. створен како би, после два светска рата и безмало 100 милиона жртава, државама и народима на западу Земљине хемисфере обезбедио какав-такав али трајни мир. Јер у другој половини четрдесетих година прошлог века том делу планете, објективно, нико није ни могао да прети. НАТО је превасходно створен како би америчка армија могла на дуже време да остане ушанчена на просторима Старог континента освојеним у рату против Хитлера. А приче о коначном повратку преко Атлантика биле су већ у великој мери у оптицају. Створен је и да од оних које је Америка „ослободила од нацистичких хорди” добро наплати свој долазак и своје изгинуле, да им продаје наоружање и тако допринесе стварању најјаче војне индустрије у историји човечанства. И, најважније, да на овим теренима успостављањем војних база учврсти позицију САД као најмоћније силе на свету, а Европљане сите ратова вештом пропагандом увери да Јосиф Висарионович Стаљин и његов Совјетски Савез још нису све рекли. Укратко, да, како је говорио лорд Исмеј, први генерални секретар алијансе, „Русе држи подаље, Немце доле, а Американце у игри”.

Створен је НАТО и да ратује по свету, да под своје преузме и понеку земљу која му иницијално није припадала, оствари профит. А велика прилика за то указала се распадом Варшавског пакта 1991, раслојавањем Совјетског Савеза исте године, и хрљењем тзв. новоевропљана у загрљај сада већ стабилизоване Европске уније.

Али претеране амбиције често умеју да се изроде у сопствену супротност. Тако се и НАТО, из званично одбрамбеног савеза, током година трансформисао у – офанзивни пакт жељан доказивања и гладан нових простора. Милом или силом. Укратко, из чувара западне цивилизације претворио се у – самозваног светског полицајца. Своју нову улогу „углачавао” је, између осталог, 1995. у Босни и Херцеговини, 1999. у СР Југославији. Финално „полирање” остављено је за Украјину наших дана.

Западна војна алијанса је своје право лице кренула да показује онога часа кад је и „постхладноратовска” Европа почела да добија свој лик. Земље, које је до тада у оквирима Варшавског уговора под својом шапом чврсто држао Совјетски Савез, по распаду истог и одбацивању идеје социјализма пожуриле су да се придруже западним комшијама које су живеле далеко лагоднијим животом. Али њима је стављен услов: прво „чистилиште” звано НАТО, а тек потом „европски рај”!

И опет је посао био у питању. Тржиште за америчко наоружање је у великој мери проширено, границе савеза су померене ка истоку, обезбеђена је нова крв у људству и, што је најважније, САД су за своје будуће планове добиле гомилу гласова у оквирима форума алијансе. Наиме, ниједна од тих новоевропских чланица не сме ни да писне, шта год им наредили из Вашингтона. У то друштво требало је да буде увучена и Украјина.

Реакција Русије на све поменуте догађаје била је очекивана и примерена тренутку. Али немоћ Москве, исказана у временима рата у Југославији до садашњег окршаја с Украјином, у огромној мери се обрнула. Како се испоставило, ни на истоку нису седели скрштених руку. Посебно кад је реч о наоружавању. И тако, након балканских простора, као сјајан терен за сучељавање две моћи кандидовала се – Украјина. А то је већ била интересна сфера Москве.

Све околности за нови велики рат су ту. Да ли ће бити офанзивни или ослободилачки одредиће победник. А то овог пута неће бити НАТО. Једноставно, као и Европска унија, и западни војни савез је на преиспитивању. На сагласност из Мадрида многи већ врте главом. Или, како је то изрекао пољски премијер Матеуш Моравјецки: „Управо је умор међу западним савезницима оно на шта рачуна и руски председник Владимир Путин”.

Уосталом, већ и сама чињеница да две велике и значајне чланице НАТО-а – Немачка и Турска – увелико размишљају о стварању сопствених оружаних снага сведочи да је поверење у америчко вођење глобалне безбедносне политике добрано нарушено.

Или, како пише италијански лист „Ђорнале”: „Од Вашингтона до Берлина, Рима и Париза, почела су питања у смислу: да ли уопште има сврхе одлагати преговоре с Кремљом? Има ли смисла чекати средину новембра, када ће индонежански председник Џоко Видодо свакако покушати да самит Г20, који ће бити одржан на острву Бали, претвори у место преговора Русије и НАТО-а?”