Успомена на Лисичиће из Адровића

На путу за завичај свратих прошлог маја, после много година, да посетим једино здање преостало од велике и часне породице прота Сима Г. Лисичића (1856–1936) у селу Адровићи, десетак километара од Пљеваља. Једни су га звали школом, други дворцем, а ова породица подигла га је далеке 1929. године за школску намену мештана Отиловића, Црљеница, Адровића... и за окупљање породице и пријатеља током лета. Тој грађевини није било равне на просторима од Таре до Лима, па и шире. Као школа служила је и после 1945, све док је на том простору било ђака.

Лисичићи (негде и Лисице, крсна слава Никољдан) су били стара свештеничка породица. Први чувени Лисичић био је поп Гавро Лисица (сахрањен уз јужни зид манастира Св. Тројице, описан и у роману „Свитање” Милке Бајић Подерегин), а онда и његов син поп Симо, за чије време су породица и имање увећани. Доброчинства су их учинила поштованим и вољеним, а деца, вредна и успешна, правила су мало царство на овом прелепом простору на надморској висини већој од 1.100 метара.

А време гради, али и руши. Долази 1941. Рат, који овој породици наноси велике губитке. Лисичићи су се нашли на удару нових власти, пре свих син проте Сима Нићифор (1888–1945), начелник Министарства иностраних послова КЈ, доказани патриота, солунац и борац славних битки за ослобођење 1914–1918, логораш италијанских фашиста (1941–1943), с којима није хтео да сарађује. На терет му се стављало дружење с Глигоријем Божовићем и другим интелектуалцима тог времена. Без суда и суђења убијен је Одлуком Војног суда за Санџак 1945, донетом наком што је извршено стрељање. Није помогла, или је стигла касно, ни молба мештана пљеваљског краја, написана Војном суду у Новом Пазару, на дволисту каро хартије са потписима 80 људи да се „при суђењу има у виду то да је Нићифор Лисичић увек био наш пријатељ, како за време Југославије, тако и доцније приликом окупације”. Следи конфискација готово целе имовине у Адровићима и Београду. Никада више нису се Лисице састале у својим Адровићима, где су сви објекти (нова и стара кућа, као и друге пратеће грађевине) порушени и стоје тако урушени као споменик једном невремену и људском безумљу.

Одлуком Вишег суда у Београду бр. 222/10 од 18. новембра 2011, на захтев Нићифорове унуке (Драганове и Христинине ћерке) проф. Данице Лисичић, донето је Решење о усвајању рехабилитације пок. Нићифора Лисичића. А „дворац”, упркос свему, још држи ону давну слику срећног времена пљеваљских Романових, док једна зелена клупа избачена на тераси подсећа и на нека давна ђаковања.

Дугујем велику захвалност госпођи Христини Лисичић, супрузи Драгановој и снахи Нићифоровој, за фотографије, документе и казивање, без којих не би било ни овог мог писања.

Војкан T. Бојовић,
Београд