Тесна кожа

Анкете јавног мњења показују да је све мањи број грађана опредељен за улазак Србије у ЕУ, а да је, први пут откада се ови трендови прате, проценат оних који се противе евроинтеграцијама натполовичан.

Овде се нећу бавити тумачењем ових налаза, нити разлозима из којих све мање људи осећа потребу за учлањењем у ову организацију. Занимљивија су питања шта је нама ЕУ и зашто би, упркос свему, наша држава требало да се држи пута ЕУ, макар не ишла увек његовом средином.

Од заговорника евроинтеграција обично се могу чути економски разлози. Те разлоге не треба потцењивати, међутим, чини се да они нису пресудни. Уосталом, Србија годинама бележи више стопе економског раста од суседних земаља које су чланице ЕУ, па већ и та чињеница доводи у питање пресудну снагу економске аргументације.

Чини се да је много важнији разлог тај што стратешка опредељеност за ЕУ представља какву-такву визију пожељног друштва, односно какву-такву идеологију без које ниједна заједница не може да функционише.

Социјалистичка идеологија је одбачена крајем осамдесетих. Либерална идеологија и њене вредности никада се нису укорениле ни у свести друштвених елита, ни у ширим друштвеним слојевима. Елементи конзервативизма, мада увек присутни, никада нису успели да се артикулишу у целовиту визију пожељног друштва, па је ова идеологија у најбољем случају била коректив и устава развијању других великих замисли.

Недостатак идеолошког консензуса створио је током протеклих тридесет година идеолошки вакуум у коме су, без јасних и друштвено обавезујућих вредносно-политичких оријентира, појединци и институције били доминантно оријентисани ка остварењу личних, углавном материјалних и других приземних интереса.

Сликовит пример за то представља јавни медијски сервис. Одсуство било какве јасне програмске концепције, идејна конфузија, инертност и учмалост нису последица специфичних карактерних особина руководилаца, већ, сасвим супротно, одсуство доминантне друштвене идеологије и јасних вредносних усмерења довело је на чело РТС-а особе с таквим карактеристикама.

Предност ЕУ идеологије је то што је она инклузивна, широкопојасна и флуидна, па се у њу могу удробити различите замисли и свако се у њој може пронаћи – било да је левичар или десничар, суверениста или глобалиста, националиста или грађаниста. Но, упркос томе, она представља одређени вредносно-политички оквир. Растегљивост и неконзистентност ЕУ идеје, упркос постојању такозваних копенхашких критеријума, можда представља проблем за кохезију саме ЕУ, али за оне који се налазе ван ње и којима је она само далеки циљ то не представља недостатак, већ предност.

Наравно, ЕУ идеологија није идеологија у пуном смислу те речи, али у недостатку праве идеологије она може обављати неке њене важне функције. Читава скупштинска делатност, на пример, састоји се у прилагођавању националног законодавства ЕУ законодавству. Реформе у различитим областима друштвеног живота усмеравају се у правцу реформи које су већ спроведене у ЕУ. Опредељеност ка ЕУ даје не само упутства него и конкретна решења до којих би се иначе тешко дошло. У том смислу, потпуно је неважно да ли ће Србија икада постати чланица ЕУ, много је важније да постоји унутрашњи консензус о томе како би закони требало да изгледају. Док год постоји сагласност већине политичких странака да је прикључење ЕУ стратешко опредељење Србије не може бити суштинских спорова, нити битних несугласица поводом законских решења.

Лако је замислити колико би била тешка, па чак и немогућа скупштинска расправа између представника различитих партија када би они заиста били заговорници различитих идеологија и када би се озбиљно залагали за решења која би била у складу са идеологијама које промовишу. ЕУ идеологија, с друге стране, помаже да се постигне консензус о питањима о којима се различите странке, иначе, никада не би сложиле. Другим речима, док год ЕУ представља стратешко државно опредељење, унутрашња политика се своди на питање колико су одређена законска решења и праксе удаљене од неке замишљене ЕУ матрице – што је сасвим прихватљив ниво неслагања. На тај начин ЕУ идеологија осигурава унутрашњу кохезију и не дозвољава сукобљавања поводом праваца развоја која би водила унутрашњем политичком расцепу. То се, уосталом, показало и у случају када су ЕУ изасланици посредовали у дијалогу власти и опозиције.

То није све, ЕУ идеологија, на сличан начин, помаже и унутарпартијској хомогенизацији и постојању такозваних кеч ол партија које би биле тешко замисливе без ЕУ идеологије.

Важност ЕУ идеологије још се јасније види ако замислимо да је нема. Шта би, без ње, била пожељна визија српског друштва? Чему би то Србија требало да тежи и какво друштво би требало да гради? Која је то велика идеја која би могла да инспирише и усмерава друштвена кретања? На та питања нема одговора. Карађорђевићи су имали визију југословенства; Тито је имао визију самоуправљања, братства и јединства међу југословенским народима и несврставања на спољнополитичком плану. Чак је и Милошевић, у недостатку оригиналне визије, прокламовао идеју шведског социјализма. Када је Шведска ушла у ЕУ, а Милошевић пао, промовисана је визија прикључења Србије ЕУ.

За какву визију пожељног друштва се залажу они који сматрају да би Србија требало да окрене леђа ЕУ? Мада свакодневно искачу са насловних страна таблоида и њихових портала, они који се супротстављају ЕУ не кажу шта је њихова визија, а најгоре што једно друштво може да задеси јесте одсуство оријентира и последично друштвена аномија.

Свесно или не, они који се противе ЕУ интеграцијама мешају бабе и жабе. Једно је, наиме, питање да ли Србија треба да се сагласи са сваком „директивом” која стиже из Брисела, а сасвим је друго питање да ли постоји било каква рационална алтернативна визија развоја и пожељног друштва.

Србија не мора да се сагласи са сваком „директивом” из Брисела, али то не значи да зато треба да напусти тај пут, а свакако не док се не појави општеприхваћена алтернативна визија која не би била друштвено деструктивна.

Другим речима, без обзира на то да ли ћемо постати чланица ЕУ за шест или 60 година и без обзира на то да ли би за учлањење у ЕУ овога тренутка гласало шест или 60 процената становништва Србије, једина одржива идеологија која нуди пожељну и одрживу визију будућности Србије у овом тренутку је идеологија ЕУ.

Заправо, алтернативна идеја која се у последње време могла чути – за коју, додуше, није јасно да ли је подметнута као кукавичје јаје или је аутохтона замисао одређених политичких кругова унутар земље – јесте идеја такозваног Српског света. Мада сама по себи нејасна и неартикулисана, јасно је да у земљи у којој је готово петина становништва несрпског етничког порекла (а ако се узме у обзир КиМ и много више), та идеја више личи на темпирану бомбу која би могла не само да угрози унутрашњу стабилност Србије већ и да непотребно закомпликује регионалне односе и поткопа пројекат „Отвореног Балкана”.

„Отворени Балкан”, и то треба рећи, није вредносна, већ је економска категорија, па у том смислу он не представља алтернативну визију будућности Србије, нити замену за ЕУ идеологију.

Укратко, ма колико била фрустрирана захтевима који стижу из Брисела и ма колико јој било тесно, Србија не може да изађе из своје коже, односно из свог окружења. Оно што, међутим, може и мора то је да тражи креативна решења и своје место у оквиру ЕУ идеологије. Најгоре што би могло да се догоди у овом тренутку је губитак било какве смислене визије будућности.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa