Молијер у ритму Гуче

Јануара 1622. у јеку карневалске сезоне родио се Жан-Батист Поклен, дечак који ће доживети своју потоњу славу под уметничким именом Молијер. Четири века касније, Париз слави јубилеј рођења симболичког творца француске комедије (Comédie Française) у истоименом позоришту, основаном 1680, неколико година након пишчеве/глумчеве смрти. Ова најстарија позоришна институција у земљи је временом стекла назив „Молијеров дом”, а данас узвраћа љубав свом духовном оцу посвећујући скоро читаву сезону његовом богатом опусу и животопису.

Како би достојно обележила ову годину Молијера, Комеди Франсез ангажује сва своја људства и средства: целу шездесеточлану трупу, младе глумце из њене академије, три сале – највећу салу Ришеље, потом дворану „Стари Голубарник” (Vieux-Colombier) и Студио испод Пирамиде Лувра, организујући изложбе у сва три простора, нове продукције и репризе, уз биоскопске пројекције широм Француске најпознатијих дела славног аутора (у организацији продукције Pathé), с нарочитим успехом у унутрашњости земље. Осим тога, преноси на државној телевизији увеличавају тај успех, заједно с јединственим концептом „театра за столом” – јавних читања драмских текстова – доступних јавности на јутјуб каналу позоришта. Овим пројектом се омогућава извођење што већег броја комада, оних мање познатих попут Грофице д’Ескарбањас, Сицилијанца, Амфитриона, Учених жена и Господина Вепровца, између осталих.

Одрастајући и потом стварајући у духу карневалских светковина, Молијер пише прве фарсе једночинке инспирисан искуством у вашарским позориштима комедије дел арте, где је испекао глумачки занат. У овим правим покладним игроказима, сви друштвени слојеви су на удару поруге, нарочито представници јавне моћи, али и обичан народ, скицирајући једну обрнуту перспективу стварности (тзв. свет наопачке) у којој слуге надмудрују своје господаре. Кроз лековито, али и убојито средство смеха, он осветљава универзалне људске слабости попут тврдичлука, претворништва, прељубе, користољубља (изнова освежавајући познати израз „Молијер – наш савременик”). То успева између осталог посредством језичких иновација, међу којима су најпознатије сцена пријема Аргана у друштво лекара на латинско-француском (Уображени болесник), потом синтаксичка вежба Господина Журдена (Грађанин племић), као и језик (смешних) прециоза где млада Магделон захтева од служавке обичне наслоњаче, наређујући: „Брзо, примакните нам удобности за разговор.” (Vite, voiturez-nous ici les commodités de la conversation)

Иако је његов допринос жанру пре свега на језичком подручју, савремене поставке истичу вредности комедије и на пољу сценског, остајући у дослуху с традицијом народног и покладног театра. Тако Стефан Варупен и Себастијан Пудеру предлажу панк верзију Смешних прециоза, истичући смешно (ridicule) и гротескно у први план како визуелно (шаренолика, неусклађена и гротескна сценографија и костими), тако и музички (нарочито са употребом звучног ефекта auto-tune). Ретко извођени Принудни брак (Le Mariage forcé) у поставци Луја Арена истиче прерушавање, односно замену полова – мушке улоге играју жене, а женске мушкарци. Присутност традиције се огледа и кроз употребу маски, испод које непрепознатљива Жили Сикар маестрално и убедљиво тумачи Зганарела. Маске подвлаче „лепоту” ружног, истовремено и смешног и страшног (асиметрична лица, главе и остали делови тела). Минималистички сценски простор Дон Жуана (режија Емануела Домаса) са шминкерницом поред бине (и видљиве оку гледаоца), референца је на путујућа позоришта где један глумац тумачи више карактера (што је и овде случај), дајући прилику публици да сведочи уживо тој „светој глумачкој тајни” – транзицији и постајању једним ликом.

Како генерални директор позоришта Ерик Риф напомиње, постоји Молијер историчара и учењака, као и онај који живи кроз ансамбл Комеди Франсез, вишевековним усменим предањем. Тако је сваки њен глумац легитимни наследник Молијера и становник његовог дома, а томе у прилог иде и колаж изложбе „Молијер са хиљаду лица” (лик аутора у старим књигама и графикама) с портретима савремених глумаца ове куће. Овај живот трупе и спој оновременог са садашњим је приказано у представи Жили Делике Жан-Батист, Мадлена, Арманда и други. Спајајући текстове Школе за жене, Критике Школе за жене и Версајских импровизација, она приказује један период историје ансамбла кроз све оно што чини живот у заједници: смех, песма, радост, разговори, свађе, туга и друга искушења. Међутим, иако се овде Жан-Батист Поклен не исказује као писац, већ као шеф трупе, карневалске вредности су увек присутне: најпре кроз принцип укидања хијерархије између мушких и женских колега, а потом и у погледу женске еманципације. Молијерово завештање се данас огледа и кроз свестраност глумаца који су истовремено и редитељи и сценографи, а треба истаћи и изванредне наступе појединаца у главним улогама, попут Жеремија Лопеза као Маскарија, Денија Подалидеса у улози Оргона, Лорана Стокера у кожи (овде швајцарског банкара) Арпагона, Бенжамена Лаверња који тумачи препреденог слугу Скапена, али и бескрајно наивног и симпатичног господина Журдена у тумачењу Кристијана Ека.

Ипак, две представе стоје у срцу јубиларне сезоне. Прва је светска премијера прве нецензурисане верзије Тартифа у три чина, 358 година након стварања дела (1664). За ту прилику ангажован је белгијски редитељ Иво ван Хове, а музика је поверена француском и холивудском композитору Александру Деспла. Тамна и огољена сцена и савремени (корпоративни) костими дају утисак ригидности, која је у извесној корелацији с карактером (лажног) испосника Тартифа, смештајући радњу на поље психологије. Томе додатно доприноси ограничени и оивичени бели простор у којем је смештен скоро сав сценски наступ, уз звуке једног филмског трилера који појачавају утисак. Друга представа је Грађанин племић у режији Кристијана Ека и Валери Лесор, која је доживела незапамћени успех и у театру и у биоскопу, али и на велика врата увела српски фолклор на сцену Комеди Франсеза. Овај редитељски, глумачки и брачни пар се, инспирисан боравком у Гучи 2018. године, одлучио за ову врсту музике која, како су открили у једном интервјуу, носи нешто више од живота (и радосно и тужно) и чији је ритам у основи структуре представе. Музика Лилија је замењена српском, а многи елементи наше народне традиције су присутни на сцени. Хармоникаш српског порекла Ивица Богданић је један од композитора овог спектакла, вођа музичког ансамбла на сцени чији су сви чланови француски музичари, љубитељи балканског мелоса. У разговору за наш лист открио је да глумци носе зашиљену обућу попут наших опанака, да је позлата на сцени „настала” од изливених дувачких инструмената, а да глумци уместо менуета играју коло. Овај спој грађанског, аристократског и сеоског је један допринос гротескној естетици, дојму ишчашеног и фантастичног, која овде доживљава врхунац у сцени „турске церемоније”, када Журден носи круну у виду писоара окићеног ролнама тоалет-папира.

Сезона Комеди Франсез се завршава 25. јула, а година Молијера се наставља и 2023. обележавањем 350. година од смрти овог славног аутора.