Снага цркве није у уговору

Темељни уговор између Црне Горе и Српске православне цркве је проглашен за политичко питање давно пре него што га је Влада Црне Горе усвојила 8. јула ове године. Отишло се толико далеко да је тај државно-црквени правни акт суи генерис, мимо здравог разума, воздвигнут у „питање од националног интереса” Црне Горе, у којој, не треба заборавити, постоји више нација. То значи да се он изводи из правног поретка, где му је место, и уводи у партијску политику, где му никако није место.

Зашто је то тако уколико се зна да то није први уговор таквог садржаја, јер је Црна Гора пре десетак година закључила уговоре с Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом? Питање је још јасније ако се зна да је Темељни уговор готово идентичан садржају три важећа уговора. Одговоре не треба тражити у правном поретку Црне Горе, него у чињеници да једном делу политичких елита, заправо, смета постојање и духовна мисија СПЦ на територији Црне Горе. И то не треба крити јер је борба против српске цркве постала њихово програмско опредељење!

Темељни уговор има своју историју, али и предисторију, која је занимљивија од његове историје. Није непозната амбиција једног броја декларативно грађанских, а у суштини националистичких и антисрпских политичких партија да, злоупотребљавајући инструменте власти, свој национални и државни сепаратизам „продухове” црквеним сепаратизмом у Црној Гори. Стратегија је била јасна, али се тактика мењала из године у годину. Почело је 2001. године, када је, противно тадашњем Уставу Републике Црне Горе, у цетињској полицији основана тзв. Црногорска православна црква. Делови тајне полиције и режима су, уз помоћ провладиних медија, на све начине покушавали да створе „нову реалност”, али нису успели у непочинству које није забележено у историји Црне Горе. Уследио је својеврстан прогон православног свештенства и монаштва без црногорског држављанства, али ни то није успело. Потом су на партијским конгресима у програм унели захтеве за формирање „аутокефалне православне цркве”, што би значило одвајање од СПЦ. Ни то није прошло, па се кренуло брутално – доношењем дискриминаторног Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница, који су могли да наслове као закон против Српске православне цркве у Црној Гори. Одговор на то безакоње је дао народ на величанственим литијама.

Шта, дакле, садржи Темељни уговор? Стране уговорнице се позивају на међународно право, Устав и правни поредак Црне Горе уз поштовање начела одвојености цркве и државе, али и православног канонског права и Устава СПЦ као аутономног права цркве. Уговором се успоставља сарадња цркве и државе ради унапређивања општег добра. Држава признаје континуитет правног субјективитета цркви и јемчи јој право на вршење одређених јавноправних овлашћења. У потпуности се уважава право цркве на унутрашњу организацију без икаквог уплива државних органа. Цркви се признаје слобода у вршењу њене апостолске јеванђелске мисије кроз богослужење, устројство, црквену управу, просвету и верску проповед. Призната је надлежност Светог архијерејског сабора СПЦ за избор, хиротонију и постављење архијереја СПЦ у Црној Гори и друга унутрашња питања по Уставу СПЦ. Држава цркви јемчи неповредивост права својине и државине над манастирима, црквама и другим непокретним стварима у црквеној својини на исти начин као и свим другим физичким и правним лицима. Гарантује се неповредивост свете тајне исповести, право на прослављање верских празника, али се верницима, у складу са актима послодаваца, признаје право на одсуство на празнике Светог Саве Српског, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског ради учествовања у верским обредима. Гарантује се право цркве да, у складу с правним поретком, учествује у правном промету као и сва друга лица, као и да гради храмове и црквене објекте. Зајемчено је право цркве да слободно врши просветну, културну, научну, информативну и друге делатности, као и приступ медијима. Признаје се и право цркве да оснива верске школе, културне, добротворне и друге установе. Признато је и право цркве на пастирску бригу о верницима у војсци и полицији, затворима, домовима, сиротиштима и социјалним установама. Питање верске наставе у јавним школама и реституције одузете имовине уређиваће се законом. Остали видови сарадње цркве и државе могу се уређивати посебним споразумима. А све то и увек у складу с правним поретком Црне Горе и никако другачије! Ни мање, а ни више од онога што цркви припада у сваком демократском друштву!

Српска православна црква усвојеним Темељним уговором неће добити ниједно право више у односу на права која су већ призната Римокатоличкој цркви, Исламској и Јеврејској заједници. И није ни тражила! Треба знати да СПЦ већ осам векова кроз своје епископије делује у Црној Гори без икаквог уговора. Снага цркве није у уговору, него у Богу живоме и чувању осмовековног благослова Светога Саве.