Посвете писаца пријатељима и политичарима

Ужице – Шта су наши познати писци у посветама писали некадашњем председнику државе и државним функционерима, колегама књижевницима, пријатељима и познаницима, драгим особама? Како су бирали речи о политичарима на власти, боравке с њима у реченици-две описивали? То открива управо објављена књига „Посвете српских писаца” (други део) аутора Радована Поповића.

Овај стваралац, најзначајнији биограф српске књижевности, дугогодишњи новинар и уредник „Политике”, дародавац вредних књижевних и уметничких дела разним институцијама, потврђује да посвећено стваралачко перо године не признаје. Неуморни Радован (84), добитник Октобарске награде града Београда, Вукове награде, Рачанске повеље, награде „Лаза Костић” и других признања, објавио је сада у свом ужичком завичају „Посвете српских писаца”, његову 49. књигу објављену у минулих 46 година.

Она је посебна: сведочи о недовољно знаним посветама и порукама наших књижевних стваралаца својим пријатељима, познаницима, политичарима из прохујалих времена. Њен издавач је Удружење „Колектив Ужице”, које окупља Радованове пријатеље из завичаја.

Тако су пред читаоце стигле посвете које су писали Иво Андрић, Добрица Ћосић, Оскар Давичо, Бранко Миљковић, Николај Велимировић, Милорад Павић, Момо Капор и други знаменити ствараоци у разним епохама. Аутор нам је указао да се неке први пут објављују, попут посвете коју је Бранко Миљковић (на књизи „Узалуд је будим”) написао Милици Николић у Београду 1960. године. Кратке надахнуте записе њој је посвећивао и Оскар Давичо, коме је Милица била супруга. А управо је за ово Поповићево дело коришћен део занимљиве библиотеке Милице Николић, коју је она поклонила Гојку Тешићу.

Међу посветама су, рецимо, и она коју је 1990. Милован Ђилас писао Матији Бећковићу, Вељко Петровић 1959. Дејану Медаковићу, Мирослав Јосић Вишњић 2002. Гојку Тешићу, мноштво посвета Добрице Ћосића разним личностима... Преовладавају срдачне поруке које су познати књижевни ствараоци писали Радовану Поповићу.

– Ова књига је наставак оне која је објављена 2004, а садржала је око 1.000 посвета наших најзначајнијих писаца који су стварали у 20. веку. У овој, као и у претходној, посвете су писане срцем и душом; оне зраче пријатељством, оданошћу, љубављу; откривају најинтимније емоције и дух времена у коме су настајале – пише аутор, захвалан пријатељима на помоћи у настајању ове приче, посебно Гојку Тешићу, Љубивоју Ршумовићу и Павлу Медаковићу.

На тим страницама забележене су и посвете некадашњим политичарима. Поједини писци су их с посебним жаром писали Јосипу Брозу Титу: Оскар Давичо 1955. („Драги друже Тито, од узбуђења и среће нисам могао ништа да вам кажем тад кад сам на Брионима седео више од једног сата крај вас...”), Динко Давидов 1974. („Многопоштованом другу Јосипу Брозу Титу, срдачно у знак оданости”), Добрица Ћосић на књизи „Деобе” 1961. пловећи бродом „Галеб” у Африку („Другу Титу, под чијом сам заставом осмислио свој живот, са чијим је идејама народ мога језика порастао у векове себи и свету”). Има их који су се посветама обраћали функционеру Титове власти Петру Стамболићу (Душан Матић, Танасије Младеновић, Миодраг Борисављевић, Петар Џаџић, Антоније Исаковић). А у књизи су, уз остале, и посвете нобеловца Андрића политичару и писцу Родољубу Чолаковићу, другу Роћку, како му се Иво каткад у тим записима обраћа.

– Ни у посветама писци не могу побећи од себе. У њима препознајемо сведен и децентан Андрићев израз, разбарушени исповедни лиризам Оскара Давича, Ћосићев национални ресантиман, судбоносне реченице Бранка Миљковића... Готово да нема ниједног важног имена српске књижевности чија се бар једна посвета није нашла на страницама ове књиге. А посебну њену вредност представљају аутографи. Радован Поповић је другом књигом истог назива потврдио место најплоднијег и најинспиративнијег српског књижевног биографа – написао је у њеном поговору Зоран Јеремић.