Село – бројке и стереотипи

Понеки стравичан злочин, самоубиство, или породична трагедија у неком нашем селу узбуди јавност и подсети нас на то да се у малим наизглед идиличним насељима у Србији дешавају многе крупне промене.И то, по много чему веома сличне онима у граду. Нарочито то се може рећи закриминал. На сеоским подручјима криминал све више подсећа на урбани криминал. То се посебно односи на делинквентно понашање сеоске омладине, за коју је град узор – модел.

Заправо, најчешћи облици девијантног понашања сеоског становништва су: алкохолизам, поремећаји у породици, крађе, туче, наркоманија. Разлоге ширења патолошких појава у селима социолози и психолози виде у бесперспективности живота, сиромаштву, стању колективне депресије, апатије и безнађа које је захватило многа наша села. Стање аномије и распада друштвених вредности увек је погодно тло за разноврсне видове испољавања девијантног понашања. Некадашњи начин социјализације у сеоским породицама обесмишљен је под утицајем многих чинилаца. Они се своде на постепено ишчезавање патријархалног, колективистичког вредносног макрооквира и на његову замену савременијим урбаним вредностима. Зато се и смањују разлике у криминалитету између сеоских и градских средина. Последњих десет-петнаест година нарочито су карактеристичне по томе.

С друге стране, сеоско становништво у Србији је више него градско оптерећено сиромаштвом. Према неким проценама, оно је, у просеку, два и по пута сиромашније од градског. Према званичним подацима, у Србији је у 2006. било 8,8 одсто сиромашних, на основу линије сиромаштва од 6.220 динара (72 евра) по особи месечно. У селима су нарочито сиромашне старије усамљене особе, а познато је да у југоисточној Србији у многим селима живе готово искључиво стари. Сеоска насеља се демографски празне и губе перспективу живота. Демографско пражњење и стална жеља за одласком стварају, пак, тензије између оних који одлазе и оних који остају. Тензије се испољавају и као генерацијски проблем, рецимо, кроз однос између „старих момака” и остарелих родитеља.

Како је то речено на недавном научном скупу посвећеном друштвено-патолошким појавама у руралним срединама, демографско пражњење села је довело до тога да је жена све потребнија (и пожељнија) и зато често постаје предмет породичних сукоба. Статистички податак да у селима Србије живи око 115.000 нежења старијих од 30 година (међу њима више од 57.000 између 40 и 60 година) указује на сву озбиљност и трагику нестајања нашег села. Ако се томе додају и подаци да је у 22,5 одсто села у Србији просечна старост становника преко 50 тј. 60 година, а да 4,3 процента села нема житеље млађе од 20 година онда се долази до чињенице да је око хиљаду села Србије – на самрти!

Занимљиво је и запажање према коме традиционално српско село неочекивано брзо нестаје, а ново споро настаје: села у којима је живот, у комуналном смислу, савремено организован – попримају карактеристике града, док она у којима животаре старачка домаћинства практично изумиру.

У селима су се десиле драматичне промене: и материјалне, и духовне, и миграционе, и технолошке. Стварни живот села није проучен. Готово да немамо детаљне описе стања, а да не говоримо о узроцима појава. Ових месеци појачано је интересовање за село, али је права инфлација стереотипа, површних, произвољних и нетачних констатација.

Наше друштво нема стратегију руралног развоја – како да заштити сеоске средине у Србији од даљег материјалног и духовног пропадања. Ако се у селу развија производња (али не само пољопривредна) и обезбеди инфраструктурна опремљеност, оно ће задржати своје становништво и временом ће се репродуковати. Судбина села заправо зависи од укупног темпа и правца развоја Србије.

Социолог, професор универзитета