Кобајаги просветитељи

Некако је постао тренд да разни ауторитети називају непросвећенима све оне који сумњају у добре намере глобалних институција моћи, последично и у њихова достигнућа – нуклеарне бомбе, вакцине, камере за надзор, генетски инжењеринг, програме за контролу запослених, вештачку интелигенцију...

У смишљено конструисани кош непросвећених примитиваца гурају се сви они који захтевају слободу избора, указују на политику двоструких аршина моћних држава (које себе и даље називају демократским), преиспитују концепт милитаристичке демократије, критикују корпоративни колонијализам и распродају друштвених ресурса, као и наметање корпорацијских производа преко слободне, а заправо дириговане трговине („Мајкрософтов” програм, „Фајзерова” вакцина, „Гуглов” претраживач, „Монсантово” семе…). Укратко, у поменути кош непросвећених гурају се сви они који су из оправданих разлога изгубили поверење у систем и његове експерте. Реч је о својеврсном парадоксу будући да се за непросвећеност оптужују управо поштоваоци тековина просветитељства. А то значи да би се данас и у најумније нововековне просветитеље упирало прстом као у непросвећене непријатеље система: „Они који се одричу основних слобода да би досегли мало пролазне сигурности не заслужују ни слободу ни сигурност”, Бенџамин Френклин. Или као у оне који шире лажне вести: „Човек је рођен слободан, а свуда је у оковима” Жан-Жак Русо.

Овакав орвелијански преокрет једино је могућ у свету опсена и мегаломанских замена теза који је изгубио оријентире обзирности и одговорног понашања према људима. Сви ми, мање или више опажамо с каквом се бахатошћу и ниподаштавањем односе власти, институције, организације, корпорације према људима, грађанима, бирачима, потрошачима, радницима, пацијентима, клијентима... Узгред, распада се све оно за шта су се залагали истински просветитељи – демократске процедуре, слобода избора, мишљења, говора, кретања, заштита приватности, кидање ланаца зависности, борба против догми, достојанство човекове личности… На концу, распадају се и сами концепти разума и истине. Међутим, ту на сцену ступа Велики обмањивач у виду спин доктора, једнодимензионалних експерата, добро плаћених лобиста, зависних стручњака…, који преко укалупљених медија анестезирају јавност дијаболичним тумачењима стварности, приказујући неразумно као разумно, лажно као истинито, бескорисно као корисно, нетачно као тачно, слободно као зависно, а независно као опасно!

Било да се ради о независној политици, мишљењу или иницијативи… И то је заправо суштина новог кобајаги просветитељства које предводе кадрови из тзв. силицијумске долине и са колеџа специјализованих за школовање елитних технократа. Тако нас данас уместо Френклина, Волтера, Мила, Русоа, Лока, Гетеа, просвећују Гејтс, Маск, Закерберг, Макрон, Шолц…, који техником замењених теза разумним проглашавају све оно што одговара интересима моћних, без обзира на то колико су ти интереси неразумни, догматични и антипросветитељски. С друге стране, свако противљење оваквом схватању разума једнострано се проглашава реакционарним и непросвећеним десничарењем. Појединцу се очигледно негира право да буде свој (ни десни, ни леви, ни власт, ни опозиција) и да се као такав буни против непросвећеног глобализма. Он или она одмах бивају обележени, стрпани у калуп, стигматизовани, етикетирани...

Поједностављени шаблони испуњени стереотипијама сасвим су антипросветитељски али су зато уграђени у темеље нове парадигме на којој предано раде кобајаги просветитељи, стварајући нове универзалне вредности око којих не постоји консензус. Те нове вредности намећу се људима путем медија и свакодневних пракси и односе се на: нормализацију ауторитарног наметања одлука око којих нема дебатовања, навикавање јавности да за наметнуте одлуке не постоји алтернатива, привикавање људи на контролу њиховог приватног живота, навикавање човека на зависност од система, прихватање само једне верзије истине која, читате ли далековидог Берђајева, све више уступа место корисности, интересу и вољи за моћ.

У читавој овој помало непријатној причи, трагикомично је то што се нови корпус кобајаги просветитељских вредности рекламира под фирмом класичног просветитељства који је у међувремену разбијен у парампарчад. И то од стране оних чија су уста пуна демократије, слободе и људских права.  То се од кризе до кризе јасно уочава и на примеру поступака Европске уније – бирократског механизма којим управљају ауторитарни технократи опхрвани демонима расизма, евроцентризма и империјалног условљавања „мање вредних” народа.

„Одважно се не служите властитим разумом!”, као да нам поручују, первертирајући на тај начин кључну максиму просветитељства: „Одважно се служи сопственим разумом!” А  разум нам, између осталог, говори да се не може истовремено промовисати и укидати слобода говора, право на самоопредељење, слобода избора… Разум се противи непринципијелности – на пример да једно важи за Србију, а друго за Украјину, као што се противи догми да је слободна трговина вакцинама битнија од слободног избора појединца да ли ће ту вакцину примити.

Узмимо на концу, критеријуме за придруживање ЕУ који се под утицајем геостратешких апетита Ујка Сема и Џона Була преображавају у најгори тип пласмана двоструких стандарда. У том смислу, критеријум за доделу статуса кандидата Молдавији и Украјини нема никакве везе са европским вредностима, али зато има везе са геостратешким интересима ЕУ као бирократске организације. Да се разумемо, може и тако, али се онда ствари морају назвати правим именом! Уосталом, разум се противи двоструким аршинима који немају додирних тачака са демократијом, а камоли са просветитељством. Стога сви они који држе до изворних просветитељских вредности нису дужни да се покоравају захтевима кобајаги просветитеља који те исте вредности претварају у мантре прилагођене геополитичким интересима! Али су и те како дужни да никада не одустану од истинских просветитељских вредности. Ма колико их због тога нови кобајаги просветитељи оптуживали да су непросвећени примитивци, десничари, неевропљани, антиваксери и непријатељи технолошког прогреса који поробљава човека – сасвим супротно тежњама истинског  просветитељства.

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa