Пледоаје за последњу европску утопију

Двадесети век у Европи представљао је време реализације великих утопија које је углавном замислио и иницирао 19. век – од Марксовог праведног друштва комунизма до ничеанске идеје натчовека који би превазишао недостатке и трулеж постојеће цивилизације. Али док су две велике утопије 20. века завршиле у кошмару и крви стаљинистичког и нацистичког тоталитаризма, геноцида и гулага, идеја остварења „вечног мира” међу европским нацијама, која је такође зачета пре два века, успела је да надживи страхоте прошлог столећа – и да још увек траје.

Изградња европске интеграције у виду организације која се некада називала Европска заједница за угаљ и челик, затим Европска економска заједница, а од последње деценије 20. века Европска унија, представља једну од последњих и најоригиналнијих остварења европског духа у савременом добу. Ради се о оствареној утопији – јединственој правној, политичкој и економској институцији која није ни држава, ни (кон)федерација, нити класично царство и која функционише на посебан, сасвим оригиналан начин.

Инспирисана давним идеалима и идејама просветитељства, идеја европске интеграције је настала као реакција на варварство екстремног национализма који је два пута у 20. веку разорио европску цивилизацију. То је представљао начин да се превазиђе класични Вестфалски поредак држава нација, који је још од 17. века био основ европског међудржавног система који се изражава као равнотежа снага. Тридесетогодишњи рат, Наполеонови ратови, Кримски рат, Први и Други светски рат били су трагични примери начина на који су европске државе – ти „хладни монструми” с монополом силе (М. Вебер) – успостављале нову равнотежу снага. Током векова једини начин да се „измере” односи снага, односно да се успостави међународна равнотежа силе, био је у крајњем виду – рат. „Они пустошења, клања и узурпације под лажним титулама називају царством; они стварају пустињу и то проглашавају миром”, писао је још Тацит. Овакав начин решавања односа међу народима данас пратимо својим очима у виду бруталне негације европског мировног пројекта – сурове руске империјалне инвазије у Украјини.

Стварање европске интеграције у другој половини прошлог века представљало је револуционарни преокрет у односу на традиционални поредак равнотеже снага. У суштини европске мултилатералне сарадње и интеграције, оличене у Европској унији, лежи одустајање од примене силе, у прихватању начела да међу европским државама у првом реду важе успостављена и договорена правила, односно начела заснована на владавини права. Уместо традиционалне идеје апсолутног суверенитета држава нација, понуђена је модерна и нова идеја подељеног суверенитета и заједничких политика које реализују заједничке институције у оквиру ЕУ.

Иако заснована на далекосежним визијама, интеграција која се остварила као Европска унија развијала се као прагматична заједница – систем који има за циљ да допринесе бољитку људи, али који истовремено намеће и нека општа хуманистичка и демократска начела, попут недискриминације (радника, полова и сл.), поштовања људских права, демократије и др. Моне, Да Гаспари, Аденауер и остали очеви европских заједница и њихови наследници (Митеран, Кол, Делор и др.) нису били никакви апстрактни идеалисти и утописти. Као прагматични политички реалисти, они су знали да сваки подухват зависи од његових практичних последица по друштво и грађане, односно да се не живи од утопије и идеала и да постоји јасна корелација између стабилности друштва и пораста стандарда.

Од некадашњег наглог пораста међусобне трговине, преко успеха заједничке пољопривредне политике, па до јединственог тржишта и монетарне уније ЕУ се у првом реду током деценија показала и показује као систем који је у стању да превазилази кризе, који даје конкретне резултате (економске и друге). У ово доба свеопште скепсе, безверице и песимизма, ЕУ и даље представља „остварену утопију” коју у пракси илуструју државне границе без контрола, слободно кретање људи, масовна размена студената, велики финансијски фондови за мање развијене области, антиковид вакцине чије је истраживање и производњу финансирала ЕУ итд. То је сложени и ефикасни систем који је помирио вековне европске супарнике: Французе са Немцима, Шпанце са Португалцима, Пољаке са Чесима...

Унија данас представља неку врсту јединственог међудржавног перпетуум мобиле у коме се непрестано преговара кроз хиљаде канала и на хиљаде тема, и у коме се стално склапају компромиси и договори. ЕУ није никакво царство попут оних класичних, али јесте мирнодопска мултинационална „заједница права” која функционише у оној мери у којој администрација и судови њених држава чланица примењују оно што су државе ЕУ договориле, а институције ЕУ – посебно Суд ЕУ – прогласиле или протумачиле. Европска унија не представља „топионицу” националних идентитета и суверенитета, већ напротив модеран начин да се све државе и народи који је чине – а посебно они мањи – додатно афирмишу и реализују своје најважније интересе. Она је гигантски механизам за стално преговарање на хиљаде нивоа (Савет, Европска комисија, радне групе, експертски састанци, политичка, струковна удружења...) и за узајамну подршку држава чланица. Стога кашњење појединих земаља, попут Србије, односно фактичко оклевање њеног руководства да се јасно определи за пуну интеграцију и политике ЕУ, значе додатно генерацијско заостајање у процесима модернизације и свеукупне афирмације земље.

Пратећи наше баналне националисте – медијске „аналитичаре” који, уз критику блиских суседа, по ко зна који пут најављују фаталну кризу ЕУ, пропаст Запада и успон „осталих” држава с Русијом на челу, присећамо се давне опаске И. Билбоа да се „под утицајем серије историјских катастрофа и ћорсокака, идејни свет већине источноевропских нација у све већој мери затварао и запетљавао у тешке колективне хистерије” („Беда малих источноевропских држава”).

Данас се сасвим сликовито, пред европским народима, укључујући и овај у Србији, пружа јасан избор између два начина решавања међународних односа и пута у будућност: мир, интеграција и просперитет удруживањем суверенитета у оквирима Европске уније, с једне стране, или политика силе, рата и насиља с друге стране, која се тако јасно огледа у разрушеним градовима Украјине.

Политика мирне интеграције Европе или империјална и антиевропска политика силе?

Из даљине од преко два века наш мудри Доситеја Обрадовића нам поручује: „Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе” („Писмо Харалампију”).

Потпредседник Европског покрета у Србији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa