Пропадање туризма у Доњем Милановцу

Кад се потписник ових редова у „Политици”, у популарној рубрици Међу нама огласио 20. априла ове године под насловом „Како се Доњи Милановац припрема за предстојећу туристичку сезону”, као да је наслутио да се ништа епохално неће догодити, јер нису испуњени ни минимални услови да се тренутно у Доњем Милановцу може говорити о туризму и туристичкој сезони у јеку уопште.

Осим што је смењен председник Туристичке организације, нико од надлежних није ни прстом мрднуо да створи иоле комплементарније услове за развој овог градића, богомданог за туризам.

Али, уз недостатак кадрова, сијасет погрешних одлука и неразумевање да туризам подразумева више од обиља прелепих природних пејзажа ако нису створени бар минимални услови да се задржи пажња госту, не може се напредовати у овој и те како развојној и исплативој грани.

У Доњем Милановцу већ две и по године није саниран кеј поред саме обале Дунава, а на том потезу шеталишта гости могу сломити ногу. Избачене плочице такође говоре о непреузимању заштитних мера.

У граду, осим формално, месна заједница не функционише и питање је тренутка када ће бити угашена. ЈКП „Доњи Милановац” не брине довољно о чистоћи и одржавању зеленила овога града. Општина Мајданпек, сем што је повећала цену воде, ништа друго није учинила.

И Доњи Милановац је прилично напуштен, што се можда најбоље види по малом броју туриста намерника. Хотел „Лепенски вир” доживљава тешке тренутке, а на прсте можемо избројати ресторане који завређују пажњу.

Од туристичког лета у Доњем Милановцу нема ништа. Иако постоје две институције које запошљавају људе, између осталог, и за ту намену, туристичких и културно-забавних садржаја једноставно нема.

Додуше, ових дана је по 42. пут одржан један фестивал, али је више служио творцима и локалним политичарима, него у сврхе популарисања туризма овог краја.

Нажалост, друга манифестација, утакмица Мршавих и Дебелих, која се игра већ 70 година, није одржана, а да ли ће, не зна се.

Обистинила су се, нажалост, предвиђања да ће Доњи Милановац постати само једна станица између Голупца и Кладова. А барем ми старији памтимо време када није тако било и пишемо о овоме са само једном жељом – да се такво време врати.

Остаје нам бар да се надамо.

Синиша Стојчић,
Доњи Милановац