Једино ће истина убедити читаоца

„Да сте ме пре десет година питали да ли ћу бити овако критичан према ЕУ, свакако бих одговорио ’не’.” Ово су речи Бошка Јакшића од 1. јула. Да сте ме пре десет година питали да ли ћу писати похвално о Јакшићу, свакако бих одговорио – не. Шта се то у међувремену догодило? То ме питају многи пријатељи и познаници широм Србије. Зато што ми се име понекад појави на овим страницама, мисле да знам тајну Јакшићевог препорода, који нас је све ошамутио. Освешћујемо се у другом, лепшем свету.

Без намере да било коме, а најмање Јакшићу, држим час новинарства, сви они који пишу за новине треба да знају да свака информација, ако је објективна и истинита, представља меру реда. Мера реда је степен уравнотежености неког система, па и информације, са средином која је окружује. Ако нема тог реда, информација постиже супротан ефекат: дезорганизацију, хаос, револт, бунт...

Коментари које пишу колумнисти „Политике”, било аналитички или полемички, јесу текстови који помоћу разума треба да доведу до разумевања неког догађаја или појаве. Кажем: разума, а не мржње, острашћености, дисквалификација, искључивости, фанатичности. „Једино истина мора доминирати текстом; једино ће она сопственом снагом убедити читаоца” (Душан Славковић, „Основи новинарства и информисања”). Овакве коментаре је теже писати од оних који служе да кроз њих излијемо жуч, бес, мржњу... и искажемо своју високу памет дидактичким поукама и саветима попут оног: Ако хоће од политичара да постане државник, Вучић мора да ради против већине својих бирача. Народу, значи и Вучићу, треба предочити чињенице, све истраживачким и аналитичким путем добијене податке о неком догађају или појави, па нека народ сам одлучи које решење ће одабрати.

Сигуран сам да сам један од оних који су најчешће реаговали на Јакшићеве текстове. Две, три реакције су ми и објављене на овим страницама. Поштено је и према њему и према себи да признам да сам од 1. јула мирнији, расположенији. Радујем се његовим будућим текстовима, рударским напорима написаним. Зато и рударски поздрав: Срећно.

Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича