Родно дрвеће крај путева

Док сам у понедељак, 18. јула, читао „Политику”, тргао ме је из пензионерског дремежа напис о садњи дрвећа по Београду. Сетио сам се свог краја, Тимочке Крајине, где сам завршио средњу школу, а касније и радио у Зајечару. Посао ми је био теренски, јер сам инжењер за градњу путева.

Било је то пре педесетак година, када је на великом броју путева преко туцаника полаган асфалтни слој. На путу је све остајало исто, само је асфалт био нов. Остајале су и давно посађене воћке, углавном јабуке и ораси.

Од мог Књажевца, преко Зајечара, све до Неготина, расле су јабуке, стабала дебелих и по тридесетак центиметара, а нашао се ту и понеки кестен или орах. Предузеће је уредно прскало јабуке, а кад плодови сазре – ето радости за околне становнике.

Ораха је било поред старог пута Зајечар–Параћин, преко Честобродице. Ово родно дрвеће се не прска и не захтева додатну негу, а власник пута у септембру би организовао брање плодова. Чланови синдиката су те орахе брали и продавали, а за осми март се од зарађених пара одлазило у Турску у шопинг.

У целој Србији било је воћака поред путева. Добро се сећам засада од Појата и Крушевца до Краљева. Међутим, кад се саобраћај појачао, дешавало се да возила при слетању с пута ударе у неко од дебелих стабала.

Сматрам да би и данас требало садити родно дрвеће на паркинзима и дуж путева, само мало даље од коловоза. Подржавам предлог објављен у „Политици” и додајем да овакво дрвеће треба садити у Београду, али и широм земље.

Љубиша Станојевић,
Београд