Уторак, 09.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Злочин на Велебиту

Зоран се појавио на наредној размени. Једва је ходао, вукући обе ноге по тлу. Изгледао је много старији од једног двадесетшестогодишњака, колико је тада имао година

Један од недавно пет идентификованих посмртних остатака жртава српске националности из рата деведесетих у Заводу за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу, припадали су Васиљу Гагићу (63) из Зеленграда код Обровца, за чијим смо посмртним остацима, иако смо од почетка знали кад, где и од чије руке је страдао, трагали 30-ак година.

Основне податке сазнали смо од Васиљевог синовца Зорана Гагића, који је био очевидац стричевог убиства.

Зорана сам први пут видео и упознао на размени заробљеника између српске и хрватске стране која је обављена 28. фебруара 1992. у Пакову селу код Дрниша, којој сам присуствовао као члан комисије за размену заробљеника Книнског корпуса ЈНА, на чијем челу је у то време био Ратко Младић. Од претходно размењених српских цивила са подручја Лике, чули смо да је у госпићком затвору остао један затвореник са „специјалним третманом” којег нису виђали, али су свакодневно слушали његове јауке. Претпостављајући да би баш Зоран могао бити тај заробљеник, Младић је условио његову размену са прекидом даљих размена. И Зоран се појавио на наредној размени. Једва је ходао, вукући обе ноге по тлу. Изгледао је много старији од једног двадесетшестогодишњака, колико је тада имао година.

Причао је да су он, његов стриц Васиљ, оба из Зеленграда, и Миле Мршић, Хрват из суседног села Медвиђе, 31. октобра 1991. кренули по коње на планину Велебит, на којој су се још од пролећа налазили на слободној испаши. На себи је имао шарену униформу какву су носили „мартићевци”, а Васиљ старе милицијске панталоне, поклон од сина му Богдана, који је тада био начелник милицијске станице у Обровцу. Богдан их је колима и довезао до превоја Тулове греде, одакле су могли само пешке козјим или туристичким стазама. Након 11 сати хода, коње су нашли изнад Госпића. Терали су их у крду, у којем је било 28 коња, стазом по сред планине. Успут нису приметили никога живог осим птица.

„Кад смо силазили низ Свето брдо, ’они’ су нас видели кроз двоглед. На Либињу, где су им били положаји, једноставно смо им упали у заседу. Чули смо најпре ’руке увис’, а након тога су нас заробили. Узели су нам и коње. Одмах сам добио ударац кундаком по глави и леђима, а морао сам и лећи. Мршић је викао ’немојте мене, мила браћо, ја сам ваш’. Говорили су му да је издајица хрватског народа зато што се дружи са четницима.

Довели су нас до колибе, која им је служила за одмор. Када смо им рекли ко смо, Васиљу су казали да је његов син Богдан запалио Јасенице и распалили рафалом по њему. Мене и Милу су завезали у шталу, у којој су биле две краве и нешто кокошију. Та штала се налазила на далматинској страни изнад Стариграда. И ту смо Миле и ја добили поново батине. Ујутро су нас натерали да тучемо песницама један другога и да један другом псујемо мајку – ја њему усташку, а он мени четничку. Сви су били из Јасеница. Једног сам препознао. Презиме му је Рончевић. Долазио је код сестре која је била удата у наше село.

Кад су нас ујутро извели из штале, пред колибом се и даље налазио Васиљев леш прекривен једним ћебетом. Ставили нам једну конзерву на прса мртвог Васиља и наредили нам да једемо. И jели смо, иако нам се није јело. Претходне вечери скупили су паучину у колиби и стрпали ми пуну шаку у уста и наредили ми да је једем. Јео сам и повраћао.

После ’доручка’ наредили су нам да мртвог Васиља носимо од колибе неких 200 метара према Стариграду до једне јаме. Стричево тело морао сам ногом гурнути у ту јаму. Док је тело падало у унутрашњост јаме, чуо сам неколико удараца од стене. Тај пад је трајао три до четири секунде.”

Ове детаље ми је Зоран причао у априлу 2002. приликом нашег другог сусрета у просторијама „Веритаса” у Београду. Том приликом ми је испричао и да су тројица „усташа” њега и Милу од јаме у коју су убацили Васиљево тело спроводили за Стариград, где су такође обојица добили велике батине од народа који се окупио да види „лопове, убице и паликуће”. Одатле су их „марицом” одвезли у Госпић у затвор, где су их опет батинали, а затим их убацили у једну ћелију. Ујутро су одвели Милу и више га није видeо. Чуо је да живи у Задру.

„У Госпићу сам провео 121 дан. Свакодневно и ноћу и дању добијао сам батине... Моју физичку способност испробавали су тако што сам морао вући ћебе са више људи кроз ходник... За размену сам сазнао ноћ пре. После ’туширања’ наизменично топлом и хладном водом, у ћелију ми је дошао затворски ’доктор’ Крешо, донио ми неке таблете против болова и чај и саопштио ми да ћу сутра у размену”, причао ми Зоран приликом наших сусрета.

Више пута смо у току рата тражили од хрватске стране да ексхумирају Васиљево тело и да га врате породици. Наставила је то после „Олује” и Комисија за нестале особе СРЈ и Србије. Хрвати су одбијали наше захтеве уз оправдање да је спорно подручје минирано. И Васиљева кћер Смиљана је 2005. поднела захтев комисији Хрватске за тзв. појединачну ексхумацију. У захтјеву је навела да им јаму може показати Зоран који се 2004. вратио у Зеленград код родитеља.

Зоран ми је 2018. признао да је код њега 2006. навраћао један задарски полицајац и да се распитивао о локацији јаме у коју је убачено Васиљево тело. Иако се добро сећао њене локације, из страха да би се и њему могло десити исто што и Васиљу ако са њима пође у планину, рекао им је да је заборавио. Зоран се у току 2017, после очеве смрти, са болесном мајком, вратио у Србију, где му живе три сестре и два брата. Због рата и последица мучења у заробљеништву није се ни женио.

И коначно 2019. Васиљево тело је ексхумирано а његов идентитет је потврђен и ДНК методом, за коју су крв дали његова деца Богдан, Стево, Александар и Смиљана. На коначну идентификацију у Загреб ишао је Александар. По повратку из Загреба, са братом Богданом, навратио је у „Веритас” и пожалио се да му је приликом идентификације у Загребу службени патолог рекао да његовом оцу недостају кости десне руке и леве ноге, а на питање како је то могуће, одговорио му је да су можда подземне воде однеле недостајуће кости. Као добри познаваоци Велебита, браћа су искључили такву могућност. По њима је једини разлог аљкавост оних који су у јами скупљали кости. Због тога ће инсистирати да се још једном сиђе у јаму и покупе и недостајуће кости од њихова оца.

Породица је 15. јула ове године у Батајници сахранила Васиљеве посмртне остатке и без недостајућих делова. Сахрани нису присуствовали супруга му Олга и синови Чедо и Миле, али су га сачекали у новој „избегличкој” породичној гробници. Стрица је на вечни починак испратио и синовац Зоран. И поред свих неспорних чињеница и два још жива сведока Васиљеве ликвидације, за ово (не)дело још нико није процесуиран.

Документационо-информативни центар Веритас

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Jelena Dabic
Srbi iz Hrvatske su rekli da se njihova prava u Hrvatskoj postuju da bi Hrvatska usla u EU. Zasto???
Luis
Velebit je srpska planina. Šta ima nekakva hrvacka vojska da traži na Velebitu?
Лена
Да, Велебит је српски као што је Фрушка Гора хрватска. Све је то било наше у Југославији. А сада ?
Лазар
Водили смо грађанске и верске ратове у којима су све стране чиниле злочине. Ратовали смо али живимо једни поред других и морамо, уз међусобно поштовање, градити будућност нашој деци
gzr
Mozda je i tako. Ali grubo izjednacavanje svih i svakoga i guranje pod tepih zlocina i uporno nekaznjavanje zlocinaca u nekim sredinama nas i dovodi do toga da se sve ponavlja.
Милован
не да не морамо, већ је и ненормално градити будућност са својим убицама и кољачима

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.