Малтретирање декана

Не познајем садашњег декана београдског Медицинског факултета, проф. др Лазара Давидовића, мада сам му, по његовом сведочењу, био наставник пре више од четири деценије. Међутим, знам шта значи бити на челу највећег (не само медицинског) факултета у региону и, уз то, руководити великом хируршком клиником. Посебно ми је познато да је реч о међународно признатом стручњаку, „љутом професионалцу” који се часно приближава крају свог радног века. Многи грађани нестрпљиво чекају да их баш проф. Давидовић ослободи, рецимо, претећег прскања трбушне аорте, али има појединаца који из пизме, злурадости или обичне људске глупости спутавају његове „златне руке”.

Чим је ступио на дужност декана, у рану јесен 2021, он је, суочен с масовним епидемијским таласом ковида 19, затражио да услов за улазак студената на клинике буде потврда о прележаном ковиду, вакцинацији или негативном ПЦР тесту. Није то био само хуман гест према тешким болесницима (на клиникама и наставним базама Медицинског факултета не лечи се назеб) већ и његова професионална обавеза. Скандал је што је почетком ове године тужилаштво наложило истрагу против њега (подједнако је апсурдно да ли по службеној дужности или по приватној кривичној тужби коју је морало да одбаци). Декан је стоички истрпео одласке у полицију и тужилаштво, а мало ко се запитао колике би штете настале да он није савесно обављао своју дужност.

На слично дангубљење натерала га је недавно (иста?) бизарна група чудака окупљена под називом „Право на избор”. Позивајући се на Закон о доступности информација од јавног значаја, поставила му је низ мање-више бесмислених питања на која је он одговорио на шест страна. Врхунац је што су ти манипулатори у најгорем таблоидном маниру срочили запаљив наслов како је декан „признао”: „Ковид пропуснице су биле бесмислене”, па су му лицемерно „захвалили” јер „(н)ије могао вечно да стоји у неистини и лажима” (дакле, био је лажов, па је тобожњу катарзу доживео уз њихову помоћ?!). Погледајмо њихову накарадну интерпретацију догађаја:

На бесмислено, а по ауторима „лукаво” питање да ли факултет „има доказе да је у РС постојала регистрована вакцина за ковид 19 за децу млађу од 16 година”, декан стрпљиво објашњава шта је и чиме се бави установа на чијем је челу, тако да „(п)риликом вршења регистроване делатности … није настао документ који садржи тражену информацију”. Допушта, међутим, да су радни људи, студенти и пацијенти „могли да сазнају” да постоји таква вакцина. Аутори ликују што је декан „потписао да је … постојала регистрована антиковид вакцина за децу млађу од 16 година”, па онда оспоравају постојање њене регистрације и закључују да је „вршен недозвољен експеримент над децом”. Нашим здравственим властима може свашта да се замери, али је тешка оптужба да су пуштали у промет нерегистроване лекове. Чак и да је тако, одговор треба тражити од одговарајуће агенције (зове се АЛИМС), а не од декана који би био само недужна жртва.

На основу декановог „признања” да и вакцинисане особе могу да пренесу вирус, констатује се: „То значи да ковид 19 пропуснице апсолутно нису имале никакво медицинско утемељење, јер је неважно да ли неко преноси вирус ’мање’. И код ’мање’ и код ’више’ ризик постоји!” Да ли је овако приземно промишљање само резултат благословене глупости или и безобразлука? По тој „школи мишљења” околност да човека може да убије струја на месту где је оштећен заштитни омотач значи да изолација „нема никакво утемељење”. Мање или више жртава – свеједно је. (!?)

По бескрупулозности тумачења, с претходним атаком на здрав разум може да се мери извртање деканове констатације како вакцинација не пружа апсолутну заштиту. Та белодана чињеница бива помпезно (и неписмено) представљена као „једно од ретких признања званичних институција Србије да признају да ’вакцина’ против ковида 19 не штити примаоце од респиратора и смрти”. Следи наставак: „Претпостављамо да то нису хтели да открију раније, јер би се ’нормални студенти и пацијенти’ питали која је сврха такве ’вакцине’…” Ови ђилкоши заслужују сажаљење ако заиста не разумеју да у биологији мало шта доноси стопостотни резултат, а да вакцинација против ковида 19 смањује ризик умирања за импресивних 15–30 пута, те да је захваљујући њој само у прошлој години сачувано 20 милиона живота. Ефективнија је од ношења шлема на градилишту, везивања појаса у ауту и низа других устаљених превентивних мера.

У сличном маниру Медицински факултет се оптужује што није „донео одлуку да информише студенте и запослене о нежељеним дејствима вакцина”. Декан разложно отписује да је то обавеза других. И заиста, ланац одговорности протеже се од регулаторне агенције (поменутог АЛИМС-а), преко Министарства здравља и Института „Батут”, до лекара на вакциналним пунктовима.

Није овде реч само о шиканирању и јавном понижавању једног изузетно корисног и одговорног, а недужног научника. Проблем је што га мрачњаци користе, наочиглед свих нас, за своје нечасне намере. Њихова идеја је да провоцирају грађане својим несувислостима, да неко искрено и отворено окарактерише њихову активност, да га по устаљеном обрасцу туже „за повреду части” и да тако себи прибављају публицитет.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији