Олимпијада у Идвору

Преплављени порукама о потопу и паклу, симболичним и буквалним, почињемо да губимо путоказе и принципе постојања. Призивамо приче и предања које нас могу вратити на прави пут. A на путу – Пупин!

Пупин и поносна српска застава која се вијорила испред Беле куће у Вашингтону, далеког 28. јула 1918. године!

Посетила сам родно место Михајла Пупина, Идвор, пре неколико година. Приметила сам роде које су се вратиле, како сигурно и весело улепшавају своја гнезда на димњацима кућа и далеководима. Посећујем лепо уређен меморијални комплекс и изложбени простор у коме гледам, или мене гледа, слика Пупинове мајке Олимпијаде и њене продорне очи, које почињу причу о поштовању и моћи четири вредности: Породица, Patria, Пријатељство и Просветитељство.

Nomen est omen! Олимпијада у Идвору! Спајање светова, географских, појмовних, историјских и свемирских: од ње – Мајке, ка њему – Сину! Она је та која га је у свет послала, слутећи тајне и награде, изазове и радости, дајући му сигурност, путоказ и светлост! „Знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.”

Пупин у Америци! Од двадесетогодишњег младића са 50 центи у џепу, до научника, ствараоца, писца, филантропа, професора, политичара, патриоте… У свету, откривајући светове, носећи у себи један, из којег је поникао, постаје Михајло Идворски Пупин!

Посвећеност науци и стваралаштву, отворили су нове путеве повезивања у свету, а и Пупину. Амерички председник га 1915. године поставља за члана Националног саветодавног комитета за аеронаутику. Пупин је заслужан за проналаске везане за откривања подморница и систем радио-комуникације са авионима у току лета. Овим проналасцима дао је свој изузетно важан допринос победи савезника у Првом светском рату.

Ствара се искрено пријатељство с председником САД, Вудроом Вилсоном. Захваљујући овом пријатељству и међусобном поштовању, завијорила се 1918. године, српска застава испред Беле куће, као симбол поштовања српског херојства у првом светском рату!

На конференцији у Паризу 1919, на којој се кројила карта Европе, Пупиново пријатељство се поново показало моћним. Пупин шаље писмо председнику Вилсону у коме објашњава етничке и историјске особености Баната, Барање, Македоније, Међимурја, Далмације, Истре и Словеније. Исход писма је био јасан: ове територије припадају Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца! Тако је поништен договор Лондонске конференције (1915), према ком је требало да делови припадну Италији, као и захтеви Француске, Енглеске и Русије да се Србија одрекне територија у корист Румуније и Бугарске.

Пупин о овоме пише у аутобиографији за коју је добио Пулицерову награду, „Са пашњака до научењака”: „Моје родно место је Идвор… које се налази у близини главног пута у Банату… Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни… Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско… Председник Вилсон познаваo ме лично… и када су дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости!”

Михајло Пупин је 40 година био професор на Универзитету Колумбија! А у Србији и Краљевини Југославији је створио неколико фондова (Фонд Пијаде Алексић-Пупин, Фонд Михајло Пупин...), чији је циљ био стипендирање младих. Увек је у себи носио и преносио речи своје мајке: „Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса.”

Преплављени порукама о потопу и паклу, симболичним и буквалним, почињемо да губимо путоказе и принципе постојања. Призивамо приче и предања које нас могу вратити на прави пут. A на путу – Олимпијада и Михајло, наши светионици вредности: Породица, Patria, Пријатељство и Просветитељство.

*Професор, Флорида

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa