Амерички подсетник

Задњих дана са највиших дипломатских места актуелна америчка администрација подсећа Србију на „очекивања” које америчка страна књижи у контексту њене стратегије и интереса у односима према Србији и региону. Ставови САД око Србије и КиМ наравно да нису нови. Нов је контекст у коме се на њих подсећа –препакивање светског поретка преко рата у Украјини са надолазећом мултиполарношћу и потреба САД да на овим просторима у реализацији својих стратешких циљева, и Србија и незавршени послови с њом у вези буду брже, ефикасно и позитивно укључени.

Најпре је то, интересантно пред формирање нове српске владе, учинио амбасадор САД господин Кристофер Хил, кроз одговарајући интервју и на начин који не оставља сумњу у стратешку валидност пренетих порука. Уосталом амбасадор Хил није уобичајен дипломатски представник већ лични избор актуелног председника САД. Отуда и продужена рука Беле куће са већ признатим капацитетом (минули рад и искуство у региону) и прећутним „овлашћењем” да може да говори у име и за рачун врха администрације. Стога, када каже: „Србија мора да се окрене Западу, других опција више нема”, то треба разумети као геополитички „неспорну” основу администрације САД на којој жели да гради свој однос са њом. Када је реч о реализацији на српској страни, јасну поруку одражава став: „Волео бих да видим прозападно оријентисану владу.” На другој страни остаје стратешки оквир са приступањем ЕУ и њен механизам реализације: „Верујем да ће тренутна идеја, која подразумева блиски рад са ЕУ, довести до тога да на крају имамо боље регионалне односе и бржи процес проширења.” У овај контекст је стављено и одређење према Русији тако што је став Запада и САД према Србији због њеног стратешког циља – приступања ЕУ, најбоље усмерен управо цитирањем ЕУ: „Ако желите да будете унутар ЕУ морате да се понашате тако, а део тога су санкције.”

Када је реч о најважнијем питању у српско-америчким односима око кога нема сагласности и које је кључан незавршен посао САД у региону – Косову и Метохији, подсетник је допуњен пар дана касније на највишем дипломатском месту, Министарству спољних послова САД, у сусрету 26. јула државног секретара Блинкена са приштинским руководећим двојцем, председницом госпођом Османи и премијером господином Куртијем. Уз потврду става САД оценом Блинкена да је „државност Косова неповратна”, његово саопштење са тог сусрета, према портпаролу Нет Прајсу, одражава позицију САД и суштину наших будућих односа у погледу КиМ: „Током састанка Блинкена са председницом Косова Вјосом Османи и премијером Албином Куртијем разговарано је и о значају дијалога под покровитељством ЕУ о нормализацији односа Косова и Србије, који је усредсређен на међусобно признање, на путу ка евроатланским интеграцијама.” Допуна госпође Османи да је „на састанку било речи о јачању субјективитета Косова у међународној арени, укључујући и кроз признање, а тема разговора била је важност пријема Косова у НАТО”, не оставља дилеме око познатих стратешких циљева САД у вези са КиМ и наравно Србијом тим поводом.

Најновији подсетник САД због новог контекста знатно добија на тежини. На то упућује развој геополитичке ситуације у украјинском рату са неким неповољним ефектима у западној заједници (економско-социјалне и политичке тензије…), јачање глобалне мултиполарности и моментум подсећања када је реч о Србији (избор нове владе, континуитет политике…). Разлог је и кључни елемент у новом контексту: неспорна чињеница да се регион без Србије не може довести у оптимално стање за потребе САД и западне геополитичке интересе. Наиме уз сво уважавање моћи и улоге САД најважније ствари: потврда косовске државности, пун обухват региона преко ЕУ и НАТО, ефекти мултиполарности преко утицаја других (РФ, Кина, Турска, Залив…), ипак се не могу контролисати и решавати у региону без Србије.

То време и развој иза нас потврђују кроз неуспеле притиске, виталност, постојаност и могућност одржаја става Србије када је реч о праву на сопствени избор у погледу њених најважнијих државних и националних интереса. Нема сумње да ће теме из подсетника кроз нови глобални и регионални контекст уз наглашену динамику према њему у наредном периоду доминирати у нашим односима са САД. Исто тако не би требало да буде сумње у истрајност става Србије око права на сопствени избор, а посебно када је реч о првом међу најважнијим, државном интересу – суверенитету и територијалном интегритету.

Дипломата у пензији