Сеци и лепи

ИЗЛОЖБА 
Мала општа енциклопедија, друго издање, 1968–1969, послужила је београдском уметнику Ери Миливојевићу као извор материјала за изложбу која је у галерији Озон реализована под називом „Концептуална историја уметности“. Мото изложбе затечен на једном артефакту и преузет са њега гласи Audiatur et altera pars! (Нека се чује и друга страна!)

Која је идеја ове изложбе?

Идеја је концептуална историја уметности (за разлику од историје концептуалне уметности). У овом случају, зачетник идеје је уметник. Зашто се уметник бави историјом уметности, и зашто се историја уметности бави уметником? На који начин уметник осећа да је нешто у реду, или не? „Историја концептуалне уметности“ затвара случај, као да је у питању крај. То личи на ковчег у који се уметност полаже. Као да историја уметности заборавља да уметност постоји као жива. Овај покушај је потпуно супротан, и реализован је помоћу искуства које ја имам као концептуални уметник, а не као теоретичар или историчар. Не бавим се оним што би био превелики залогај, или утопија.

Како је дошло до те идеје?

Како је кренула ствар уопште? Нашао сам енциклопедију издату 1968. године, а њен уметнички директор био је Стојан Ћелић, који је био мој професор на академији. Један од његових сарадника била је Биљана Томић, која је касније била уредник галерије Студентског културног центра, где је концептуална уметност у Београду и почела. То је врло занимљиво, те две личности. Открио сам хаос који се дешавао у комбинацији фотографије, легенди испод и текста изнад, парадоксално, формирајући необичне параболе између речи и слике, као, на пример, „џокеј“ и Џејмс Џојс. Те фотографије, које откривају неки други смисао, одвојио сам и скенирањем и увећањем („blow up“) пронашао идеју, у самој игри са већ постојећим материјалом, по принципу „сеци и лепи“, као уметничкој дисциплини блиској нашем искуству.

Како уметност делује на нас?

(/slika2)По осећању енергије коју емитује, или идејом којом зрачи. Ментално и визуелно су две врсте енергије, и свако дело је од тога сачињено, а права уметност мора пре свега да има идеју. „Концептуална историја уметности“ се бави тим идејама, на овај „нови“ начин. Као део одговора цитираћу детаљ предговора првом издању Енциклопедије, у који сам, као део овог рада, такође унео неке интервенције.

„Историја човечанства још није написана, али се сигурно зна да у њој нема ниједног века, ниједне епохе, у којима је људски род имао толико крупних и заједничких проблема и толико прогресивних тежњи и тековина људског ума као данас. Свет никада није био ни тако повезан, ни тако крцат напорима и стремљењима народа и нација као историјских субјеката.

Нашем људском веку остале су у наслеђе као практичан задатак дозреле и реалне тенденције општег друштвеног преображаја, друштвеног скока на виши ступањ развитка. У њему су се у широкој друштвеној пракси потврдиле прогресивне теорије друштвеног развитка научно формиране у деветнаестом веку. Свет је ипак постао веома комуникативан, и изложен посматрачком оку, вечно немирној људској мисли и стваралачком немиру савременог човека. Људи су повезани свим својим тековинама, звуком, светлосним и магнетним валовима. И никада нису били толико заинтересовани једни за друге.

Иако досад нису решена многа животна питања, од којих директно и врло акутно зависи даља судбина човечанства, у првом реду проблем једино могуће алтернативе – бесконачни процват или уништење људског рода – такав развој незадрживо и неминовно води ка тражењу међу људима онога што их спаја, повезује, што је израз солидарности, слободе, независности, равноправности и општег стваралачког полета и културног скока. Ако су ранија раздобља имала као главну ознаку у људским односима девизу: упознај слабост непријатеља – овом људском веку све више је блиска девиза: упознај човекову креативну снагу и културне тековине и наслеђа за општечовечански процват. То истовремено значи и сузбити све деструктивне и антиљудске, тј. још несавладане тенденције које би тежиле да окамене развитак човечанства и човечности или да га гурну у провалију робовања и пропадања. Блиско историјско искуство, ма колико било скупо, зна да се могу обуздати и сломити и најагресивније реакционарне и дехуманизиране рушилачке силе, ма колико биле моћне.

Наш човек, тај ослобођени и свесни стваралац, тај субјект историје, новог друштва и човека, има довољно разлога и насушне потребе да буде информисан, да сазна и упозна историју и творачке силе сваког другог човека и нације, као историјског субјекта и креатора своје судбине, као улагача у стваралачку ризницу човечанства. То право нашег човека као културног чиниоца новог друштва било је основна побуда за све оне који су својим упорним трудом и делом узиђивали камичак по камичак у мозаик ове опште енциклопедијске слике данашњег света и његовог наслеђа...

Постојали су разни покушаји, још пре наше Револуције, да се тај задатак и културна потреба на неки начин реше, а сви ти покушаји су боловали од црвоточина карактеристичних за тадашњи поглед на свет, оскудности кадра и знања, једностраности у интерпретацији и од суочавања културне мисли, које је тада било свирепи закон о друштвеним односима. Због тога су покушаји често морали бити застарели пре него што су изашли на светлост дана...

Нажалост, људски род још није слободан од празноверних, сујеверних, религиозних и свакојаких других заблуда...

Овај избор би морао бити и резултат што реалније пропорције грађе и информација са свих подручја стварања и делатности и са свесним хуманистичким и културно-креативним филтром, који човеку пружа и сазнање и јасну оријентацију о његовој улози грађанина своје земље и света...

Буде ли ова концептуална историја уметности успели прилог девизи: упознај човекову креативну снагу и културне тековине и наслеђе за општечовечански процват – бићемо радосни и задовољни.“