Јело зачињено трубом

ГУЧА
Знате ли ко је прошле године на Сабору у Гучи освојио златну трубу? Не знате?! А који је оркестар био најбољи? Не знате ни то?! Него, који оркестар је добио златну јабуку? Како којузлатну јабуку? Па награду за најизворније свирање! (Мук) А, знате ли можда да је у Гучи свирао и Брега са својим момцима? Знате?! Баш лепо. И гледали сте концерт! Свака част! Него, шта кажете за Гучу? Супер сте се провели: Свадбарски купус, печење, луда журка... После ње мамурлук, али нема везе, исплати се. А ове године, идете ли опет? Наравно! Гуча не сме да се пропусти...

Музицирање блех оркестара на простору Србије је у свом развоју мењало своје окружење. Поникло је у граду, а потом прешло у село, напослетку се вративши у град. Улога, а са њом и функција блех оркестара у првој – тзв. градској фази развоја ове праксе у Србији (почетак 19. века) – представљала је један од облика њеног културног окретања Европи (иницијатива кнеза Милоша Обреновића који је оркестар извесног Мустафе, 1831. године, заменио оркестром који је направио аустроугарски капелник Јосиф Шлезингер). Ова пракса постепено се из тадашње престонице Крагујевца раширила и по другим српским градовима, а нумере уобичајеног оркестарског репертоара све чешће су „обогаћиване” мотивима домаће народне музике.

Естрадна утакмица

У другој – сеоској фази развоја трубаштва у Србији (крај 19. века па све до шездесетих година 20. века) – оно се из града преселило на село. Ту су се оформила три музичка стила, која су била карактеристична по комбинацији елемената европске и домаће музике: 1. околина Лесковца и Врања (југоисток Србије); 2. околина Бољевца и Зајечара (североисток Србије) и 3. околина Чачка и Ужица (запад Србије). Од ових стилова, „западни” се показао најближим Европи, док су стилови музицирања у североисточној и југоисточној Србији у великој мери изражавали особину локалног музичког колорита. Чак и лаицима блиско је њихово разликовање као „влашког”, иако у североисточној Србији ову музику често изводе и Срби, односно „јужног”, карактеристичног по оријенталном звуку и Ромима као извођачима.

Трубаштво у Србији највећи развој доживљава не као сеоска, већ као градска пракса. Захваљујући иницијативи града, 1961. године оснива се музичка манифестација названа Драгачевски сабора трубача. За развој ове праксе може се рећи да није текао на начин који је природан традиционалним музичким облицима, већ да је проистекао из жеље да се културно, али и економски развије један крај. Драгачевска иницијатива учинила је да широм Србије дође до бујања ове музичке праксе. Привучени такмичењем, нарочито због погодности које су ту чекале победнике (бројни јавни наступи, али и свирање на разним весељима – свадбама, славама и томе слично), у Гучу, место где се одржава Сабор, похрлили су бројни оркестри. „Драгачевска труба” је постала симбол домаћег трубаштва, а награде за најбољи оркестар и трубача – нешто што представља највећи домет у каријери свакога народног музичара.       

Ширењу трубаштва, као и „заслугу” за то што је опет постало градско, умногоме су допринела и „дешавања” на нашим просторима у протеклих петнаестак година, која су као значајну последицу имала велике миграције из села у град.

Како се музицирање блех оркестара „осећа” у граду? Да ли се град показао као „здрава средина” у којој се то музицирање развија? Одговор на ово питање, нажалост, казује да смо сведоци све већег пропадања ове музичке праксе. То се види већ на први поглед кад и потпуном лаику постаје јасно да су се из свирке блех оркестара нетрагом изгубиле њене највредније особине и да су њихово место заузеле неке друге, настале из разних, најчешће „ванмузичких” разлога. Тако су, на пример, из потребе да опстану у „утакмици” коју им је наметнула естрада, блех оркестри принуђени да врше сталне измене свога репертоара. Због тога код њих често долази до форсирања оријенталног стила на рачун сопственог, будући да је оријентални стекао велику популарност не само код нас, већ и у свету.

Данашњи оркестри све чешће се окрећу и новим композицијама. Разлог за то такође је естрадне „природе”, првенствено учествовање на Драгачевском сабору, будући да пропозиције такмичења забрањују да се изводи било шта од онога што је свирано на неком од претходних. Квалитет ових композиција које оркестри за велики новац купују од појединих самозваних композитора (углавном бивших војних музичара) најчешће је лош, јер су најчешће написане са циљем да оставе утисак на жири и публику, са недостатком инспирације и елементарних знања из композиције, хармоније и контрапункта.

Публика без критеријума

Тако уместо принципа који су постојали у традиционалном свирању, нове композиције најчешће одликује својеврсна рапсодичност. Она је изражена кроз низање делова који су међусобно толико контрастни, да су неретко и музички несродни. Композиције које имају такав облик очигледно су настале зато што је кроз њих композитор желео да покаже све што зна, а такође и да пружи прилику извођачима да се искажу на најбољи могући начин. Жеља да се допадну како жирију, тако и публици, најчешће је испуњена само половично, будући да жири на њих не гледа благонаклоно. А публика? Она, нажалост, будући да није „образована” на прави начин, не поседује ни елементарне критеријуме за процену квалитета свирке блех оркестара, тако да је увек више него задовољна. Публици је напросто довољно само то што учествује у саборском весељу зачињеном укусном храном и пићем и што је све то праћено звуком трубе.

Већ неколико година програм Сабора, уз обавезно такмичење, има и концерте „слободнијег” садржаја, где се блех оркестар јавља третиран на другачији начин него што је то уобичајено. To је несумњиво кулминирало прошлогодишњим концертом Горана Бреговића, који је најзад добио својих „пет минута“ да на правом месту промовише своје виђење трубе и трубаштва. Трубе која свира оно што до сада никада није, трубе која се удружује са гитаром, хармоником и другим инструментима. Тако је најзад овај композитор и званично добио „потврду“ да је оно што он ствара, а по чему нас „препознаје“ цео свет, једина права домаћа музика. То је, уосталом, показала и публика која је масовно посетила концерт, за разлику од финалног – такмичарског концерта, који је пратило далеко мање људи него ранијих година. Било како било, без обзира на то шта је и у шта се претворио, драгачевски фестивал одвија се под покровитељством Владе Србије, која на тај начин показује да у њему види догађај од приоритетног значаја за српску културу...