Италијански левичари плаше бираче Путином и Орбаном

Левичарско савезништво званично је отворило изборну трку. Италијанска Демократска партија, највећа странка левог центра, удружила је снаге с мањом центристичком групом, како би ојачала до септембра, кад на изборима планира да спречи победу деснице у трећој по величини економији еврозоне. Али алијанса мора још много шта да уради и да се, пре свега, прошири и на друге странке, ако мисле да спрече тријумф десничарског тројног пакта на предстојећим превременим изборима, који ће вероватно бити одржани 25. септембра.

Анкете тренутно иду у прилог десници, иако челник демократа Енрико Лета понавља да је незамисливо да ће Италију, након Марија Драгија, водити десничарска влада.

Евроскептична десничарска странка Браћа Италије тренутно ужива 24 одсто подршке. Њени савезници – Напред, Италија, коју предводи бивши и неприкосновени премијер Силвио Берлускони, и Лига, утемељена на антимиграционој политици Матеа Салвинија – у анкетама се заједно котирају на 12 одсто. Демократама удруженим с новим савезницима прогнозирају укупно око 29 одсто. Левичарска алијанса обећава да ће се држати Драгијеве спољне политике, превасходно у погледу подршке Украјини. Кажу и да ће осигурати да Италија спроведе започете кључне реформе неопходне за приступ еврима из фондова Европске уније. Они септембарске изборе представљају као одабир грађана између Италије као једне од великих европских земаља и Италије у савезу с мађарским премијером Виктором Орбаном и руским председником Владимиром Путином. Дакле, по њима се избори своде на опредељење бирача између Брисела и Москве.

Западни медији труде се да подсете да је Ђорђа Мелони, лидерка Браће Италије и виђена премијерка, „флертовала” са Орбаном, док Берлускони гаји дугогодишње пријатељство с Путином. Претресају се и Салвинијеве везе с Русијом и осталим источноевропским владама, с којима је склапао десничарске савезе.

Склапао је, међутим, и Марио Драги савез са десницом оформивши широку владину коалицију у којој су биле Берлусконијева Форца Италија, Салвинијева Лига и Пет звездица. Покрет Пет звездица настао је на евроскептичној идеји стендап комичара Бепеа Грила, који је обећавао да ће укинути евро у Италији. Његова десна рука и наследник Луиђи ди Мајо напустио је „звездице” и пре него ће се левица удружити представио нову странку левог центра, која је, како је наговестио, отворена за удруживање снага с левицом и центром. Пет звездица је пре последње политичке кризе била највећа странка у парламенту.

Дакле, десна страна италијанске политике је у сталној кампањи без паузе, па је чудно да се Енрико Лета ишчуђава над десничарским приматом, иако се његова партија још у ери Матеа Ренција нагутала изборне прашине управо од покрета Пет звездица.

Кампања демократа мораће бирачима да понуди нешто јаче од идентификовања политичких противника с Путином и Орбаном, јер је животни стандард Италијанима тренутно најважнија ставка, а приметили су да им се новчаници тање од кризе изазване санкцијама Русији због рата у Украјини. Разлог због којег је пала Драгијева влада је управо тај што је Пет звездица, играјући на ову карту, оборио план владе о буџету за помоћ породицама и привреди у кризи. Сматрали су да Драги, миљеник Брисела, не брине довољно о мукама својих грађана.

Антиимиграционе странке, према тамошњим сондажама јавног мњења, могу добити највећу подршку на изборима, на челу с Ђорђом Мелони. Западни медији с њеним именом повезују радикалне промене у италијанској политици, представљају потенцијалне ризике по економију земље након периода стабилности под утицајем одлазећег премијера, подгревају страхове да ће десничарска коалиција ослабити и европско јединство у деликатном тренутку. Присећају се Мусолинија, фашистичке прошлости, помињу његову унуку, која је чланица Браће Италије. На сличан начин се тресла земља и од Пет звездица пре него ће поразити Ренцијеве демократе и узети све веће градове на челу с Римом. „Звездице” су након тога прелетеле политичко небо здесна налево, а њихов вођа Луиђи ди Мајо сада се с новим покретом нуди Ренцијевом наследнику у странци. Звезде се смењују, само је Силвио Берлускони главна запршка у свакој чорби, па и у оној коју је крчкао Марио Драги, а велике су шансе да буде неизоставан и у следећој. Такође, међународне обавезе Италије, посебно унутар ЕУ, остављају мало простора за радикализам и то је један од разлога зашто десничарска влада не би била катастрофа – мало је простора за маневре и лепљење фашистичких и неонацистичких етикета.