Петак, 30.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ТЕМА НЕДЕЉЕ: КАКО ЈЕ ДАНАС БИТИ СРБИН У ХРВАТСКОЈ

Чак и струја заобилази српска села

Тешко је међу преосталим Србима у Хрватској наћи саговорника вољног да јавно говори о болној и још врло деликатној теми као што је „Олуја”, а та тишина и суздржаност и најбоље илуструју њихов положај
Графити мржње исписани у близини Основне школе "Савски гај" у Загребу (Фото Јовица Дробњак)

Специјално за „Политику”

Загреб – Пети август у Хрватској је државни празник под називом „Дан победе и домовинске захвалности и Дан хрватских бранитеља”. Иако је еуфорија поводом ове годишњице незнатно спласнула откако је завладала пандемија вируса корона, славље је и даље интензивно, а ни емоције се не стишавају. Како се осећају Срби у Хрватској за време обележавања „Олује”? У извитопереном систему вредности, где је храброст уопште се јавно декларисати као Србин или Српкиња, а камоли говорити о темама за које не постоје ни спремност ни зрелост да се сагледају са различитих аспеката, тешко је артикулисати ову позицију. Тешко је међу преосталим Србима у Хрватској наћи саговорника вољног да јавно говори о болној и још врло деликатној теми као што је „Олуја”, а та тишина и суздржаност и најбоље илуструју њихов положај.

Два су различита читања овог историјског догађаја, па тако и обележавања „Олује”. Срби у Хрватској налазе се између. С једне стране, жале са својим сународницима који су у данима за време и након „Олује” изгубили животе махом на кућним праговима и саосећају са свима који су остали без домова и без завичаја. С друге стране, саосећају са својим суграђанима хрватске националности који су у немалој мери страдали у ратним дешавањима деведесетих година прошлог века. Историја се сурово поиграла с људима који су највећу трагедију, библијских размера, на својој кожи осетили током Другог светског рата, да би се на њима преломили и сукоби деведесетих. И да би након свега, у миру, поново били жртве једне агресивне политике наметања колективне кривице.

Срби у Хрватској можда су и једини који искрено саосећају са страдањима оног другог, без великих, патетичних речи и дипломатских флоскула. Искуство егзодуса који су прошли не дозвољава им луксуз поједностављеног гледања на болне историјске теме. Они најискреније осећају страдања својих суграђана хрватске националности, с којима деле исто парче неба, добро и зло. Не дозвољава им то, додуше, ни врло интензивна хрватска политика неговања култа „домовинског рата”. Међутим, људско достојанство не дозвољава им да деле еуфорију поводом слављења најтрагичнијег догађаја за српски народ након Другог светског рата. Чак и ако узмемо да ово славље не представља „плес на туђим гробовима”, већ да је заиста славље којим се обележава крај ратних сукоба, тешко је мирно га посматрати ако се с највиших државних нивоа са говорнице чују поруке да је „Олуја” била „чиста као суза” и ако су симболи једне злочиначке идеологије, каква је усташка, на улицама тог дана нормалност која се толерише.

Кућа у Далмацији (Фото:Јовица Дробњак)h

„Не таласај, пусти, могло је да буде и горе”, тако осећај Срба из Хрватске док сведоче слављеничком заносу за „Политику” описује политички аналитичар Жарко Пуховски и напомиње да се не може рећи да ли је та суздржаност објективна или није, већ да се ради просто о политичкој чињеници.

Разумљив је и отпор према таблоидном, једностраном приступу овој теми, какав често долази из Србије. То је, у свом маниру, можда најбоље резимирао Милорад Пуповац на овогодишњој комеморацији коју Српско народно веће заједно са организацијама за заштиту људских права организује за све оне који су изгубили животе, своје ближње, домове и завичај током и након „Олује”.

„Управо овде треба рећи да једни говоре да је ’Олуја’ чиста као суза, а други лију сузе над судбином људи чију су судбину одредили управо људи без суза с једне и друге стране, из једне и друге земље”, изјавио је Милорад Пуповац на комеморацији у Дерингају, селу у општини Грачац, која је у „Олуји” имала преко стотину жртава. Српско народно веће из Загреба сваке године на другој локацији обележава страдање из лета 1995. с намером да тиме укаже на територијалну распрострањеност догађања узрокованих овом акцијом, али и на стравичне последице рата на свим опустелим просторима које су некад већински насељавали Срби, или синтагмом коју СНВ најчешће (не случајно) користи – „хрватски грађани српске националности”.

„Како подносим вреле дане и врела сећања, питате ме? Сваког 4. августа сетим се тог петка ујутро и топовске паљбе која ме пробудила. Од тог тренутка све што смо касније радили и што радимо одређено је њиме. А сад трпим нешто лакше; новине одавно не купујем, портале пажљиво бирам и, што је најважније, ХТВ више не гледам. Живимо свако у свом свету у ове вреле дане.” Тако одговара Чедомир Вишњић, дугогодишњи председник Српског културног друштва „Просвјета” и бивши помоћник министра за културу Републике Хрватске, човек који важи за једног од најбољих познавалаца прилика у којима су кроз историју Срби егзистирали на простору данашње Хрватске. Његов помало резигнирани одмак од читаве приче добро описује позицију и многих његових сународника. Само што је он један од ретких који ће и такав, дистанциран, став јавно изрећи.

„То је шизофрена позиција, једноставно речено. То изгледа као 1991, док негде траје бомбардовање и људи седе у подруму, а један сусед каже другом: ’Гадно туку ови ваши данас.’ А овај је заједно с њим у подруму и на њега једнако може пасти граната, она неће разликовати етнички на ког ће пасти. Од онда се вуче та шизофрена позиција, која је у градовима мање заоштрена. Притисак на Србе у градовима деведесетих је био такав да су мање-више били не толико физички колико социјалним притиском натерани да оду. Ту се не ради о онима који су били под физичким притиском мада је такође било и напада. Данас су они који су остали Загрепчани, Загрепчанке, Осијечани... У мањим местима, где је било подељено становништво и где се видело која села су била опустошена у лето 1995, те трауме су повеће. И то ће трајати јако дуго, то се код нас преноси у причама, песмама итд. То ће трајати тако дуго док још има села која немају струју. И то не зато што су на крају неке линије, него зато што далековод направи обилазницу око два српска села, а није ишао краћим путем и тога је било”, говори Жарко Пуховски за „Политику”. „И ту се сад меша оно што је најгоре за те људе, којих има мало, али су јако јадни – егзистенцијска невоља са овом трансгенерацијском традицијом из 1995, или чак из 1941. И ти су људи доиста оштећени”, додаје.

„Градско становништво се мање-више социјализовало, под притиском, али се социјализовало. Велики део српских породица се заправо још пре рата покушавао свесно или несвесно амалгамирати и највећи део српског становништва се ’углавио’ у матицу и то би ишло и много даље да није било рата. Ја верујем да постотак Срба не би био већи у Хрватској јер је просто постојао тај притисак, поготово зато што је вера губила смисао, а заправо је највећа српско-хрватска разлика била у вери. То је била мање-више природна асимилација која је ратом прекинута јер је почело испитивање корена, које је отерало у Србе људе који то политички нису били. То је комплексна ситуација”, сматра Пуховски.

„Неколико хиљада људи је данас на оштрици дискриминације у 20–30 села по Хрватској, они су жртве. Ово друго су нелагодности које никоме не желимо, али постоје разлике између егзистенцијске оскудице, угрожености и нелагодности”, сматра Пуховски.

Како год да назовемо тај осећај, нелагодношћу или нечим другим, прослава „Олује” свакако да га подгрева. Осећај који је тешко разумети некоме ко није осетио климу у друштву у којем је врхунац „храбрости” не скривати своје српско порекло.

Босиљка Јањић из Биочића надомак Дрниша једна је од „храбријих”. Иако у поодмаклим годинама, још је активна у локалној средини, у граду Дрнишу је већница испред српске националне мањине и председница је месног одбора Биочић. На наше питање одговара другим, кратким и језгровитим питањем: „Зашто да обележавам ’Олују’, зато што је мој народ отишао?”

„Кад се завршио Други светски рат, била је похарана цела Европа. Осам година након завршетка Другог светског рата, у моје село дошла је струја, изграђен је Дом културе. А погледајте данас колико је година прошло од рата и еуфорија не престаје, ово је страшно. Ако сам ја срећна и славим, а неко не слави – хајде да видимо можемо ли сви да славимо или не славимо”, коментарише за „Политику”.

„Знам да је настрадало толико невиних због проклете политике, није вођена права политика. А шта данас имамо – опустошено моје село, српско, православно, опустело и хрватско село. Отишло је све и шта ће бити сутра? Ја сам осамдесетогодишњакиња, у мом селу је још колико таквих и шта ће бити сутра? Не мисли нико шта ће бити за 10–20 година са овим крајевима, нико не мисли о будућности. Само мисле на оно што је било. Није лепо то што се десило, али једанпут је више доста тих прослава. Ја више жалим за овим крајевима и колико ће нас бити сутра, за неколико година. Људи чине крај, земљу, државу, људи, а ако не буде нас – каква ће бити та држава кад нема људи”, пита се наша саговорница.

Жарко Пуховски пак подсећа да је 1975. године Централни комитет Савеза комуниста Југославије донео одлуку да ће се надаље славити само велике годишњице великих догађаја из НОБ-а јер свакогодишње прославе ремете нормалан развој социјалистичке изградње.

„Прошло је практично 30 година од рата и никако да се неко договори да се макар на сваких пет година то обележава. С једне стране то повећава број људи у хрватском делу становништва којима то иде на живце, поготово међу младима, а с друге стране они који су сами трауматизовани 1991. (јер 1991. су једни били жртве, а 1995. други), код њих кад дирате рану, рана више боли”, подсећа Пуховски.

Изгледа да ће морати да прође још много времена док у Хрватској оживљавање рана не прерасте у достојанствено сећање на жртве. А онда некад, надајмо се, и на све жртве, независно од националности. До тад, прослава „Олује” је згуснути, симболички приказ целогодишње политике неговања једне поједностављене, а самим тим и исконструисане истине.

 

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Марко Латиновић
Мрзим себе кад морам да напишем да је мој народ спасио своју дјецу када је 1995-те пред "Олујом" напустио Хрватску. Егзодус Срба из Хрватске биле су Сеоба по Павелићем, Сеоба под Туђманом... Жарко Пуховски нам објашњава ова најновија гибања из деведесетих и послератне "матаформозе" у Еуропској Хрватској. Од њега то боље ради попа једне од градских православних цркава у Даламацији, који уз горак осмјех каже: "Опстајем овдје захваљујући `католицима`; да њих нема не би било ни мене ни ове цркве!".
Тражи се ОДГОВОРНОСТ !
Ово што се дешава Србији, орагнизована најезда англосаксонских хомосексуалаца, може бити, ако се одмах не ЗАУСТАВИ, нова ОЛУЈА, ново "савезничко (ментално) БОМБАРДОВАЊЕ Београда" а сложено је оног тренутка када је Гордана Чомић "пала с неба у Скупштину" и донела, да нико не зна, скарадни закон о "родној равноправности".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.