Улога најстаријег посланика

Излагање најстаријег народног посланика, уваженог професора Владете Јанковића у својству председавајућег Народне скупштине, изазвало је буру и низ полемика у јавности. Каква је улога и положај најстаријег посланика, који председава конститутивној седници парламента? Да ли наш уставноправни поредак детерминише границе које у свом поступању ово лице не би смело да пређе и, ако да, на који начин? Коначно, да ли у дому слободе политичког говора треба да постоје ограничења у виду онога што овакав председавајући може или не може рећи?

Када је реч о конституисању новог сазива Народне скупштине, Устав Републике Србије прописује само најважније одредбе: да прву седницу „заказује председник Народне скупштине из претходног сазива”, да се на њој потврђују посланички мандати, те да се парламент сматра конституисаним од момента „потврђивања мандата две трећине народних посланика” (чл. 101). Закон о Народној скупштини овим одредбама додаје још само да се на првој седници „врши избор председника и потпредседника и именовање генералног секретара Народне скупштине” (чл. 16 ст. 2). Даља конкретизација процедура које важе приликом конституисања, у овом својеврсном интеррегнуму, препуштена је Пословнику Народне скупштине. У овом акту се на самом почетку наводи (чл. 3) да „до избора председника Народне скупштине, председава најстарији народни посланик (председавајући)”, а ако он не може или не жели да председава „седници Народне скупштине председава следећи најстарији присутни народни посланик”. Обриси замишљене улоге председавајућег пре избора председника Народне скупштине видљиви су већ из наредног става („председавајућем у раду помаже по један, најмлађи, народни посланик са четири изборне листе које су добиле највећи број посланичких мандата и генерални секретар Народне скупштине”), као и из природе задатака које треба извршити на првој седници (потврђивање посланичких мандата, избор председника и потпредседника скупштине, именовање генералног секретара, избор чланова радних тела и сталних парламентарних делегација у међународном институцијама – чл. 4 пословника).

Јасно је из саме природе наведених послова да је улога председавајућег – најстаријег посланика техничко-церемонијалног карактера по својој природи. У периоду „транзиције” – интеррегнума између два сазива Народне скупштине неопходно је обезбедити услове за спровођење низа процесних радњи, те је симболички прикладно да у одсуству лица које од сувереног народа (путем парламентарне већине) изводи свој легитимитет за председавање скупштином, то буде најстарији посланик (као израз поштовања), уз помоћ оних најмлађих (што такође са собом носи извесну прикладну симболику). Церемонијално-технички карактер председавања најстаријег посланика тако не подразумева и политичко (посебно не партијско-политичко) деловање, јер у том капацитету он за тако нешто с једне стране нема легитимитет, а са друге – ни потпору у уставноправном оквиру.

Неспорно је да сваки народни посланик у оквиру услова прописаних Уставом, законом и пословником има право и треба да практикује слободу политичког говора, јер је то једна од основних функција парламента (представништво политичког мишљења народа), али коришћење те слободе у процесно-техничком моменту представља својеврсну узурпацију поверене улоге. Слично бокс мечу у коме је циљ савладати противника физичком снагом, у Народној скупштини се политички супарници сучељавају тежином својих политичких аргумената, ултимативно на ползу сувереног народа. Међутим, баш као што у боксу није дозвољено пре почетка меча упутити ударац супарнику (већ се тада треба руковати), исто би требало да важи и када је реч о политичкој утакмици у арени парламента.

Научни сарадник – Институт за упоредно право