Uloga najstarijeg poslanika

Izlaganje najstarijeg narodnog poslanika, uvaženog profesora Vladete Jankovića u svojstvu predsedavajućeg Narodne skupštine, izazvalo je buru i niz polemika u javnosti. Kakva je uloga i položaj najstarijeg poslanika, koji predsedava konstitutivnoj sednici parlamenta? Da li naš ustavnopravni poredak determiniše granice koje u svom postupanju ovo lice ne bi smelo da pređe i, ako da, na koji način? Konačno, da li u domu slobode političkog govora treba da postoje ograničenja u vidu onoga što ovakav predsedavajući može ili ne može reći?

Kada je reč o konstituisanju novog saziva Narodne skupštine, Ustav Republike Srbije propisuje samo najvažnije odredbe: da prvu sednicu „zakazuje predsednik Narodne skupštine iz prethodnog saziva”, da se na njoj potvrđuju poslanički mandati, te da se parlament smatra konstituisanim od momenta „potvrđivanja mandata dve trećine narodnih poslanika” (čl. 101). Zakon o Narodnoj skupštini ovim odredbama dodaje još samo da se na prvoj sednici „vrši izbor predsednika i potpredsednika i imenovanje generalnog sekretara Narodne skupštine” (čl. 16 st. 2). Dalja konkretizacija procedura koje važe prilikom konstituisanja, u ovom svojevrsnom interregnumu, prepuštena je Poslovniku Narodne skupštine. U ovom aktu se na samom početku navodi (čl. 3) da „do izbora predsednika Narodne skupštine, predsedava najstariji narodni poslanik (predsedavajući)”, a ako on ne može ili ne želi da predsedava „sednici Narodne skupštine predsedava sledeći najstariji prisutni narodni poslanik”. Obrisi zamišljene uloge predsedavajućeg pre izbora predsednika Narodne skupštine vidljivi su već iz narednog stava („predsedavajućem u radu pomaže po jedan, najmlađi, narodni poslanik sa četiri izborne liste koje su dobile najveći broj poslaničkih mandata i generalni sekretar Narodne skupštine”), kao i iz prirode zadataka koje treba izvršiti na prvoj sednici (potvrđivanje poslaničkih mandata, izbor predsednika i potpredsednika skupštine, imenovanje generalnog sekretara, izbor članova radnih tela i stalnih parlamentarnih delegacija u međunarodnom institucijama – čl. 4 poslovnika).

Jasno je iz same prirode navedenih poslova da je uloga predsedavajućeg – najstarijeg poslanika tehničko-ceremonijalnog karaktera po svojoj prirodi. U periodu „tranzicije” – interregnuma između dva saziva Narodne skupštine neophodno je obezbediti uslove za sprovođenje niza procesnih radnji, te je simbolički prikladno da u odsustvu lica koje od suverenog naroda (putem parlamentarne većine) izvodi svoj legitimitet za predsedavanje skupštinom, to bude najstariji poslanik (kao izraz poštovanja), uz pomoć onih najmlađih (što takođe sa sobom nosi izvesnu prikladnu simboliku). Ceremonijalno-tehnički karakter predsedavanja najstarijeg poslanika tako ne podrazumeva i političko (posebno ne partijsko-političko) delovanje, jer u tom kapacitetu on za tako nešto s jedne strane nema legitimitet, a sa druge – ni potporu u ustavnopravnom okviru.

Nesporno je da svaki narodni poslanik u okviru uslova propisanih Ustavom, zakonom i poslovnikom ima pravo i treba da praktikuje slobodu političkog govora, jer je to jedna od osnovnih funkcija parlamenta (predstavništvo političkog mišljenja naroda), ali korišćenje te slobode u procesno-tehničkom momentu predstavlja svojevrsnu uzurpaciju poverene uloge. Slično boks meču u kome je cilj savladati protivnika fizičkom snagom, u Narodnoj skupštini se politički suparnici sučeljavaju težinom svojih političkih argumenata, ultimativno na polzu suverenog naroda. Međutim, baš kao što u boksu nije dozvoljeno pre početka meča uputiti udarac suparniku (već se tada treba rukovati), isto bi trebalo da važi i kada je reč o političkoj utakmici u areni parlamenta.

Naučni saradnik – Institut za uporedno pravo