Четвртак, 29.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: АНДРЕА РАДАК, главна уредница загребачког недељника „Новости”

Можемо се сећати само ако имамо будућност

Настојимо сваке године пре „Олује” да на што већем броју страница дамо глас управо онима које већина тзв. мејнстрим медија заобилази. Битно је да се њихово искуство и губитак не негирају и важно им је како данас живе у местима у која су се вратили или куда су отишли
Андреа Радак (Фото Тамара Опачић)

Андреа Радак новинарством се бави готово четврт века. Писала је за „Јутарњи лист”, „Републику”, „Слободну Далмацију”, двонедељник „Зарез”... Суоснивач је „Копмедије”, прве медијске задруге у Хрватској, формиране 2013. године. Члан редакције „Новости” је од јуна 2004, а пре избора на челну функцију у листу, десетак година обављала је дужност заменика уредника. За „Политику”, између осталог, говори о томе како је бити новинар данас у Хрватској и колико је у медијима дозвољено да се догађаји из августа 1995. осветле из угла сећања, емоција и вредносних ставова припадника српског народа.

Издавач недељника „Новости” је Српско народно веће, али лист на чијем сте челу труди се да темама које обрађује покрије простор који надилази такозване идентитетске оквире. Да ли јавност у Хрватској препознаје такав ваш курс или вас доживљава само као гласило српске мањине?

„Новости” јесу својеврстан куриозитет, мањински нам је издавач, а пишемо о свим политички, друштвено и културно релевантним темама у земљи, региону и свету. Јавност у Хрватској већ годинама нас не доживљава искључиво као гласило мањине, из тих смо оквира искорачили негде 2009, с изласком на киоске. Истина, увек има оних критичара који нам приговарају зашто се не бавимо фолклором и традицијом, него се дрско уплићемо у питања већине. Или нас патронизују саветима о чему би и како тачно о појединим темама требало да пишемо. Неки нас пак третирају као својеврсне наметљиве госте исказима типа „до сада смо бранили ’Новости’, али сада су стварно превршили меру…”. Ипак, рекла бих да је тих приговора све мање и да су поприлично маргинални. Но треба бити поштен и рећи да наша позиција не би била таква каква јесте да нас не финансира Савет за националне мањине РХ путем свог програма информисања припадника мањина, што значи да добијамо буџетска средства, а то нас чини независним од реклама и кликова и омогућава нам да развијамо истраживачко, аналитичко и критичко новинарство. Верујем да би јавно финансирање медија – за шта је у Хрватској постојала квалитетна Медијска стратегија израђена у доба министарке културе Андрее Златар Виолић, која, нажалост, није имплементирана – допринело квалитетнијем новинарству које би било лишено разноразних утицаја, и политичких и пословно интересних.

Имате ли на хрватској медијској сцени савезнике, односно листове и портале које сматрате блиским својој уређивачкој концепцији?

Имамо их и на хрватској медијској сцени и у региону, што неформалних, што формалних, а с некима смо остварили и чвршћу сарадњу на појединим пројектима, рецимо с порталом „Тачно.нет”, који уређује Штефица Галић. Иначе, у Хрватској постоји низ независних портала и многи од њих сарађују. Ствари су се у том смислу у новинарству демократизовале, што је добро. Оно што није добро јесте да већина тешко може да осигура стабилне изворе финансирања. Такође, наш рад у „Новостима” препознаје струковно удружење Хрватско новинарско друштво, па је тако у мају ове године награде ХНД-а добило троје наших новинара – Маринко Чулић, Тамара Опачић и Борис Дежуловић.

Да ли сте као редакција изложени притисцима и изливима нетрпељивости екстремне деснице? Из тог дела политичког спектра било је оптужби да ширите „говор мржње”, чак је у октобру 2010. Аутохтона Хрватска странка права организовала и протесте на којима су јавно спаљена два примерка „Новости”?

Важно је каква је општа атмосфера у друштву, која се онда одражава и на нас. Странка коју сте споменули крајње је небитна политичка чињеница. У неколико су наврата организовали јавно спаљивање „Новости”, али осим оваквих покушаја привлачења пажње, домет им је безначајан. Период у којем смо заиста осетили конкретне последице по свој рад био је онај за време владе Тихомира Орешковића и Томислава Карамарка, која, срећом, није дуго потрајала. Такође, у доба јачања ултраконзервативних иницијатива, попут оне коју је иницирало удружење „У име обитељи”, били смо засути тзв. СЛАПП тужбама – то су тужбе којима је циљ ућуткивање и застрашивање новинара и осталих који критикују моћнике. Но у томе нисмо били усамљени: према доступним подацима, Хрватска по тим тужбама спада међу три најгоре чланице Европске уније, уз тај спецификум да код нас новинаре тужи изразито велики број судија и осталих државних функционера.

Изјава Ање Шимпраге, тада заступнице у Сабору, а данас потпредседнице Владе Републике Хрватске, да „’Олуја’ за Србе и Хрвате не може да представља исто”, наишла је на осуду десничарских партија и дела јавности који подржава такве политичке опције. Да ли је и колико у хрватском друштву присутно, да не кажем дозвољено, да се догађаји из августа 1995. осветле из угла сећања, емоција и вредносних ставова припадника српског народа, нарочито оних који су се у Хрватску вратили након периода изгнанства?

Рекла бих да је и тај угао у јавности све присутнији, мада ти „пробоји” нису иреверзибилни. Увек је могућ повратак на старо. Рецимо, 2020. година била је важна због говора заступнице Ање Шимпраге у Сабору, у којем је испричала своје избегличко искуство када је као девојчица у колони напустила Книн. Те је године у Книну на обележавању „Олује” био и тадашњи потпредседник владе Борис Милошевић, док је премијер Андреј Пленковић у Вариводама изразио жаљење због жртава које хрватска држава након „Олује” није заштитила. У „Новостима” настојимо да сваке године пре „Олује” на што већем броју страница дамо глас управо онима које већина тзв. мејнстрим медија заобилази, не зато што би то било посебно забрањено, него зато што им је то једноставно медијски неатрактивно. Тако смо имали темат о ондашњој деци у избегличкој колони, породицама које су у „Олуји” или непосредно након ње изгубиле блиске чланове, а ове су године наши репортери обишли неке од првих повратника у Далмацији и Лици, на Кордуну и Банији. Отишли су и до Апатина, где живи неколико породица које су своје најближе изгубиле 7. августа 1995. на Петровачкој цести. Из прича и ставова различитих људи с којима смо разговарали можемо извући, чини ми се, две заједничке ствари: с једне стране, битно је да се њихово искуство и губитак не негирају, дакле, да се у јавности не говори да се није догодило нешто што се евидентно догодило, а с друге стране, важно им је како данас живе у местима у која су се вратили или куда су отишли.

Обележавање годишњице „Олује” као да „ресетује на нулу” све позитивне помаке у односима Србије и Хрватске, уколико их је и било између два 4. августа?

Наизглед парадоксално, али сећати се можемо само ако имамо будућност. Нажалост, већина политичара у земљама региона нема ни капацитета ни воље да својим грађанима осигура било какву будућност, било какав социјални, политички и економски бољитак, па им преостаје окретање ка прошлости.

Према вашем мишљењу, шта би требало учинити да тај датум не буде стални повод за обнову траума?

Ако сте из самог Книна, препорука је повући се у хладовину и причекати док та фертутма не прође јер обичним данима људи у Книну нормално живе.

У овогодишњој Изјави сећања Српског народног већа истакнуто је да се обележавање „Олује” претвара у „наставак ратовања и онемогућавање суочавања са свим његовим последицама”, уз критику праксе да се и ратници и страдалници „претварају у средства за ширење мржње и нетолеранције”. Да ли су за овакву праксу одговорне само политичке структуре или део одговорности сносе и културни посленици, црквени великодостојници, јавне личности од утицаја и медији?

У Изјави сећања СНВ-а ове се године проговара против злоупотреба обележавања „Олује” и наглашава да би 27 година од завршетка рата требало да будемо много више посвећени миру него рату. Овакве се изјаве исувише ретко могу чути од политичара и црквених великодостојника, али тако је последњих четрдесетак година. Доминантне политике држе се старе матрице, а потребу за миром и сарадњом углавном исказују обични људи. Што се медија тиче, тешко је од оних приватних, а сви већи медији су приватни, очекивати да ће нијансирати ствари, обилазити села са старачким становништвом, давати простор онима који преживљавају од пензије од хиљаду и нешто куна или правити приче о повратницима у Лици који изјављују, као што су репортерима „Новости” говорили у Врховинама, да код њих „нема разлике између Срба и Хрвата”...

Који региони Хрватске заслужују похвалу као средине истинске међунационалне толеранције, а с друге стране, у којим деловима државе су припадницима српског народа понајвише угрожена економска, социјална и политичка права?

Средине истинске међунационалне толеранције и заједничког живота постоје, па и тамо где би се то мање очекивало, не само у очекивано толерантној Пули или Ријеци. Рецимо, на Удбини у Лици већ су низ година изразито добри односи, и они међуљудски и они локалне политичке сарадње. С друге стране, власт у Вуковару и даље Србима негира право на употребу ћириличног писма и периодично производи тензије. Дакле, много тога зависи од конкретне локалне власти. У већини средина, рекла бих, људи живе у миру и сарађују. Свакако, оно народа што је остало, јер прелиминарни резултати лањског пописа становништва показују да је Хрватска у последњих десет година остала без 9,25 одсто становника, с тим што је у општинама и градовима где у већем броју живе Срби дошло до још знатнијег пада. Већ је из тога јасно да су економска и социјална права у Хрватској угрожена свим њеним грађанима, и Србима, и Хрватима, с тим што су Срби због неповољне добне структуре и живота у слабо развијеним руралним срединама још рањивији.

Да ли су Срби у Хрватској принуђени да прибегавају мимикризацији свог националног идентитета?

У вези с мимикризацијом идентитета искуства су различита, али посебно ми је драго да и о томе у „Новостима” можемо писати на начин који није уобичајен у другим медијима, па повезати родну, социјалну и националну компоненту, на пример, у причи о томе како је то бити Српкиња у Хрватској – причи о односу жена различитих генерација према идентитету, дискриминацији коју су доживеле и мизогинији с којом се сусрећу.

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.