Уместо лека тражимо чаробни штапић

Неизлечива болест, разне врсте болова и жеља за лепшим изгледом само су неки од разлога због којих се грађани Србије све више окрећу надрилекарима и траже помоћ од људи који немају никакве везе с медицином. Проблем није само у томе што пацијенти неће моћи да излече тешка обољења мешавином чајева или биоенергијом већ и што често губе драгоцено време у трагању за „природним” лечењем, па када на крају дођу у ординацију лекара, утврди се да се налазе у поодмаклим стадијумима обољења, када неке методе лечења није могуће применити. Надрилекарство спада у кривично дело, па се сматра да ће се онај ко се без одговарајуће стручне спреме бави лечењем или пружањем других медицинских услуга казнити новчаном казном или затвором до три године, што се односи на особе које се без одговарајућег образовања баве справљањем или издавањем лекова. Ипак, у пракси мали број случајева због тога заврши на суду.

Поставља се питање зашто неки грађани више верују надрилекарима него правим лекарима, људима који су положили Хипократову заклетву.

Др Мирсад Ђерлек, државни секретар Министарства здравља, каже за „Политику” да су надрилекари много убедљивији и нападнији од правих лекара и да им људи наивно верују.

– Њихов безобразлук и лажни ауторитет који промовишу приликом рекламирања су убедљиви, па људи који се хватају за сламку помисле да је то права особа која може да им помогне. Када неко жели да привуче људе и да им узме новац, а притом зна да није стручан, употребљава много више начина да убеди грађане да дођу код њега, за разлику од лекара који пацијентима објасни шта је болест и како се она лечи – истиче др Ђерлек.

Главна карактеристика надрилекара, по његовом мишљењу, јесте та што се они промовишу као „стручњаци” који могу да лече све – од малог прста на нози до темена на глави, за разлику од лекара који пацијенте лече у оквиру својих специјалности.

– Када је човек болестан, он има само једну жељу – да оздрави. У тој великој жељи он понекад изгуби критичност, па подлегне лажном наступу надрилекара и заврши код њега на „терапији”. Људи тада говоре: „Ма хајде да пробам, не могу ништа да изгубим.” А не схватају да то понекад може да буде опасно јер је реч о игрању са здрављем. Да би неко лечио пацијента, он учи 24 године и пролази кроз озбиљну школу која обухвата факултет, специјализацију и супспецијализацију, а не само примену чајева и масаже – додаје др Ђерлек.

У пракси често надрљају особе које иду на улепшавање код наводних стручњака, који се доста рекламирају и нуде повољније цене услуга у односу на лекаре у регистрованим клиникама. Професор др Маријан Новаковић, председник Републичке стручне комисије за пластичну хирургију Министарства здравља, објашњава за наш лист да је народ недовољно медицински образован, а у неким стварима и примитиван.

– Људи некада више верују празноверјима него нама. На пример, неки ће радије послушати савет познаника да не треба да отклоне сумњиви младеж, који може бити меланом, јер влада мишљење да младеже не треба дирати. Такође, људи много воле разне врсте акција, па тако и разних медицинских услуга. То злоупотребљавају надрилекари и неуки доктори. То се посебно може видети у антиејџинг медицини. Имао сам случај да је дете из докторске породице отишло на један третман код медицински необразоване особе и да су последице биле страшне. Испоставило се да је та особа која је радила „улепшавање” усана филерима дизајнер, а не медицинар. У Србији постоје закони и правилници који регулишу и ову и друге области медицине и тачно се зна ко чиме сме да се бави, али се то некада не поштује. Само у здравственим установама се могу обављати медицинске процедуре, а не у подрумима, поред базена и слично – напомиње др Новаковић.

Највећи проблем је, сматра професор др Зоран Радовановић, бивши председник Етичког комитета Српског лекарског друштва, што постоји неповерење грађана у здравствени систем и лекаре, а некада и недоступност здравствене службе. Помама за надрилекарима и чаробним лековима нагло је порасла деведесетих година прошлог века.

– Дешава се да лекар искрено каже пацијенту, рецимо, у случају поодмаклог карцинома, да нема шанси за излечењем, па се онда тражи помоћ чудотвораца који све обећавају. Проблем је када и неки лекари говоре глупости, попут тренутно актуелне приче о лечењу и повратку Теслиног брода који може помоћи. Људи воле такве приче. Машта досеже далеко. Особе које нису стручне и узимају паре за разне терапије и третмане морају да буду безочне и без емпатије да би се тиме бавиле. Њима није важно што ће некога уништити. Обично су елоквентни и веома убедљиви – наводи др Радовановић.

Бројне предрасуде постоје и када је реч о гинекологији, па се има мишљења да труднице не треба да иду код лекара јер ће „природа” све урадити сама…

– Увек смо размишљали и надали се да ће 21. век бити век науке и великих научних достигнућа. Једним делом ово је остварено и наука је направила велике кораке. Космос је освојен, многи карциноми се успешно лече, генетске терапије мењају свет, али је и даље велики број људи још уплашен од науке коју не разуме и спас тражи у биоенергетичарима, шаманима и самопроглашеним докторима који лече све. Недостатак знања, очај због болести и идеје превараната који су спремни на све да би зарадили на туђој несрећи чине један нераскидиви круг који можемо прекинути само сталним радом на образовању и едукацији људи – сматра др Мима Фазлагић, гинеколог.

Према речима примаријуса др Драгане Трифуновић Балановић, председнице Секције опште медицине Српског лекарског друштва, њено дугогодишње искуство показује да многи лекари користе терминологију коју пацијенти не разумеју и дају наредбе у смислу „ти мораш то да урадиш”, што људи не воле, док су им надрилекари „блиски”, говоре им разумљиве термине упрошћеним језиком и нуде им тајне формуле у виду чајева и препарата.

– Мислим да је највећи проблем у лошој комуникацији на релацији лекар–пацијент, недостатку поверења, као и ограниченом времену које имамо за пацијенте. Надрилекари имају доста времена да им се посвете, разговарају с њима, а уједно се рекламирају, што је нама забрањено. Не могу да одгонетнем да ли неки ефекат плацеба ту има пресудну улогу јер наш народ жели да верује у нешто посебно и традиционално. И образовани и свестрани људи некада воле да оду код врачаре, да им неко погледа у карте или у талог у шољици кафе. Додатни проблем је што пацијенти тешко стижу до специјалиста, рецимо, ендокринолога или гастроентеролога, чији су прегледи скупи у приватном сектору, па зато поверење указују надрилекарима који су слаткоречиви и јефтинији. Кључно је да лекари не осуђују пацијенте ако им кажу, на пример, да су ишли код неког травара јер ће отићи и више се неће вратити код њих. Морају лепо да им објасне да је кључно правило медицине да се не нашкоди и да је битно примењивати медицину засновану на доказима. Морамо да им објаснимо да нису сви чајеви добри за све, да неке мешавине, рецимо, могу да изазову хипертензивну кризу – сматра др Трифуновић Балановић. Антрфиле

Статус алтернативне медицине

Битно је и раздвојити алтернативну медицину, којом се баве лекари који су добили дозволе за рад, од надрилекара. Неке гране алтернативне медицине су изједначене с конвенционалном 2006. године. По закону, оне се морају примењивати само у здравственој установи. То су акупунктура, квантна медицина, хомеопатија, традиционална кинеска медицина, ајурведа, хиропракса, остеопатија, методи очувања и унапређења здравља, ароматерапија, реики, антропозофска медицина, ћи гонг, јога, тај чи чуан вежбе у медицинске сврхе.