Четворка из прве клупе, 77 година касније

Док су се млади матуранти недавно уз звуке трубе опраштали од основног школовања припремајући се за теже задатке средњег образовања, доктор Власта Пухач покушао је да оживи сећање на прве дане школовања деце колониста од пре 77 година у Новој Пазови. Почео је да пребира по сећању ко би могао да дође на тај скуп „метузалема”, али никако није могао да скупи „чету малу”.

Месар Стојан Пејновић се оправдао да су га ноге издале, додајући: „Ако ме Јова помене у новинама – онда сам здрав као дрен и рачунајте као да сам био”. Аха, ту је Милан Пјевац, мирођија у свим месним, општинским и покрајинским културним догађајима. Пјевац, без кога још не могу месне културне приредбе. Ту је још и Мирко Међо, бивши шеф месне канцеларије и оснивач шаховског клуба. Ко је још од пре 77 година? И наш хроничар и најстарији сремски новинар Јован Вуковић. И даље ни макац. Нема па нема. Или су завршили овоземаљске животне задатке, или су своје породице запатили у Београду и другим местима бивше Југославије вођени послом.

Друге није било, на „самиту” у чувеној новобановачкој кафани „Прича” окупили су се, поред Власте, још и речени Мирко, Милан и Јован. Како то обично бива, кад се нађу стари пајташи из „онога века” започињања основног школовања, све почиње оним „сећаш ли се”. Како се не бих сећао, и ево кратке приче.

Чедомир Боровић, награђен са више ордена за рад у „Мостоградњи”, „побунио” се што није био на овом „збору”. Каже он: „Ми смо дошли у Нову Пазову новембра 1944, одмах после проласка руске војске. Кад је требало да се определим после основне школе, мајка Марија каже: ’Ја сам те довољно школовала, имаш свој хлеб, даље не могу, гледај сам како ћеш’. Такво је било време.”

Сава Смуђа није у Нову Пазову дошао издалека, већ из Сурдука. Било му је лакше, па је на крају постао наставник у новопазовачкој школи и њен директор. Временом га спутале разне реуме, па излази само по основну набавку.

Сви се сећају првих учитеља Милоша и Љубице Мишчевић, Ђорђа Мирића, Воја Милидрага, Јелене и Бошка Максимовића и бриге коју су показивали за неснађене ученике, ненавикле на живот у ушореном насељу и организованом друштву.

Милан Пјевац никако не може да заборави шпедитер којим су се ђаци превозили до Старе Пазове и трке ко ће пре да стигне назад на стази дугој шест километара.

За Власту Пухача је незаборавно време првог запослења у скромној амбуланти у Белегишу после завршетка студија медицине: „Млад, жељан живота, одем суботом у Београд међу колеге, а кврца ми у глави: шта ако неко хитно тражи лекара, а мене нема? Напуштам друштво, хитна помоћ ме довози до амбуланте, одахнем кад видим да ме нико није тражио.”

Као шеф месне канцеларије, Мирко Међо се трудио да помогне мештанима да дођу до докумената потребних да реше неки свој административни проблем.

А Јован је, преко загонетака и спорта, почео да крчи новинарске путеве, да би на скором крају оставио аманет у хроници Нове Пазове, уз свесрдну помоћ „Сремских новина”.

Причи никад краја...

Власта зове: „Јеси ли написао причу?”

„Јесам.”

„Јеси ли је послао новинама?”

„Нисам, знаш ово време, корона, проблеми... то из ’некад’ никога не интересује.”

„Ма како да не интересује како се живело. Обавезно пошаљи и ’Политици’”, саветује Власта.

Ево, послах, а уредници знају своје, па ће бити што ће бити.
Јован Вуковић