Тридесет пета

Не ради се овде о тридесет позадинских делова стопала са којих педикир струже изумрлу кожу и на којима расту курје очи. Реч је о години живота у којој сваки нежења престаје да буде дечко од кога породицаочекује снајку и лагано постаје човек који клизи ка амбивалентној позицији урбаног Робинзона са озбиљним изгледима да остатак живота проведе без женског Петка.

Звучи драматично! И јесте, али не за нежењу, већ за његову породицу, пријатеље и комшије.

До тридесет пете, нежења је за комшије шмекер кроз чији стан, попут мажореткиња, дефилују згодне девојке. Комшинице имају малу резерву, али им се смеши брк.После тридесет пете, комшије га и даље тапшу по рамену, док га комшинице оговарају покушавајући да установе какву фалинку има њихов до јуче омиљени комшија. Радознале комшинице су у стању да најнеудатију међу њима пошаљу у извидницу код нежење, а она би им, видно расположенија после сваке посете, подносила исти извештај:

– Не видим у чему је проблем!

И пријатељи дају нежењи форе до тридесет пете. Нарочито ожењени који тврде да у браку није тако страшно!!! После тридесет пете нежења је предмет оговарања на дечијим рођенданима који су углавном једина прилика да се ожењени пријатељи окупе. Надевају му разне надимке, а најчешће Фирга, по Шурдином ујаку који је био на многим свадбама, али на својој никада.

Зато се нежења углавном дружи са другим нежењама. У њиховом друштву осећа се пријатно, а од искуснијих може понешто и да научи.Када сам свог кума Фиргу, нежењу од четрдесет и кусур, питао због чега се није женио, он ми је мудро одговорио:

 – Хе, хе!

Фамилија нежење трпи посебан душевни бол због његовог статуса. Да им није дете, вероватно би га тужили. До тридесет пете гаје неку наду. После тога или дижу руке или предузимају бизарне акције.

То је био случај у Врњачкој Бањи.

Моји другови Реј Лука, Кека и Стева,иначе заклете нежење, очајнички су тражили локал по Врњачкој Бањи који ради после поноћи. Бањско радно време прекинуло им је провод кад је најслађе. Тумарајући по здравом ваздуху, чули су звук оркестра који је допирао из оближњег ресторана. Без оклевања упутили су се тамо, а домаћин их је врло љубазно дочекао, чак им је поставио посебан сто.

– Какво је ово весеље? – упита Лука.

– Свадба – одговори домаћин.

– Ко се жени?

– Нико – рече домаћин, на шта Луки застаде залогај у грлу.

– Како то?

– Лепо! Овај мој мазгов је напунио тридесет пет, а неће да се жени. Ми смо били на многим свадбама, а ово весеље правимо тек да се одужимо тим људима.

Мазгов мојих родитеља управо завршава са тридесет петом и нема намеру да се жени. Као такав, с нестрпљењем очекује реакцију породице, пријатеља, а нарочито делегиране комшинице.

– Хе, хе!