Конгрес лекара и корона

Први конгрес лекара и природњака Краљевине Србије организован је 1904. године у Београду са циљем „да се српски лекари сви и свуда у свету сакупе и да измењају своје мисли о разним појавама које су утицале на здравствени живот становништва, као и о новим достигнућима у медицини”. На наредни сличан скуп, означен као Први конгрес лекара Србије, чекало се скоро пола века, до 1952. године. Окупљање лекара почетком прошлог века одлагано је због смене династија, крајем века због НАТО бомбардовања, а у међувремену је изостајало, између осталог, и због два светска рата.

Проток времена учинио је да се коначно дође и до 20. конгреса, али се његовом одржавању испречила пандемија ковида 19. Мада су теме одређене, учесници пријављени, па се чак приступило припреми зборника радова, забрана окупљања померила је планове с пролећа 2020. на јесен 2022. године. У међувремену се коренито изменила епидемијска ситуација, те су се наметнули нови проблеми. И Српско лекарско друштво (СЛД), као организатор скупа, било је свесно следећих чињеница:

– Лекари се састају, посебно на својим конгресима, да би разматрали и научно објаснили актуелне здравствене невоље које муче народ, те да би развили оптималну стратегију суочавања с њима. Према темама разматраним у прошлости – било да су то ратне ране, туберкулоза, пегавац, маларија или организација војног и цивилног санитета – може да се наслути када је одржан који конгрес или сличан скуп.

– Ковид 19 представља здравствени догађај без преседана у историји модерне Србије у мирнодопско доба.

– Пандемија је учинила да сасвим избледи значај епидемије вариоле од пре 50 година, као једине донекле упоредиве ситуације у периоду до кога сећање допире, јер је сада број жртава неупоредиво већи, како у општој популацији (60.000 према 175), тако и међу лекарима (160 према нула), а трајање ванредне ситуације (до сада, две и по године према неколико недеља) довело је до низа драматичних социјалних, економских и других последица.

– Немерљив утицај ковида 19 на здравље народа, организацију здравствене службе и рад лекара наставиће се и у догледној будућности.

– Критично је важно да лекари на свом конгресу сагледају досадашња светска и, нарочито, локална искуства спречавања и сузбијања ковида 19 и извуку поуке како би се боље организовали и борили против пандемије.

– Када би организатори остали само на свом првобитном плану, за 20 или 50 година историчарима медицине највећи изазов био би да објасне „слепило” за тему која се незаобилазно наметала као главна за сваки скуп лекара.

Схваћена је, дакле, неопходност допуне програма као што би се, да је у међувремену дошло до нуклеарног рата, већ раније утаначена тема о, рецимо, хербалној медицини, заменила или бар допунила расправом (и) о радијационој болести. Међутим, даљи кораци су били погрешни. Уместо да се, сходно уобичајеној пракси, актуелизација програма повери одговарајућим органима, пре свега секцијама СЛД, тај посао је поверен Институту за јавно здравље „Милан Јовановић Батут”, као државној установи директно подређеној Министарству здравља. Чак и да су имали најбоље намере, стручњаци из Института „Батут” били су спутани својим положајем.

Резултат је Симпозијум о јавном здрављу, уместо очекиваног симпозијума о ковиду 19 и његовом утицају на организованост и функционисање здравствене службе, (не)ангажованост приватног сектора, (не)задовољство корисника и пружалаца здравствених услуга итд. Међутим, од назива је далеко важнија суштина: придодати сегмент конгреса садржавао је шест тема од којих ниједна није имала директне везе с ковидом 19. Неке су биле (скоро) ирелевантне, као: улога и значај Међународног здравственог правилника, јачање капацитета за примену Међународног здравственог правилника и антимикробна резистенција, друге су биле изразито начелно и програмски формулисане, без много простора за сагледавање конкретних искустава, као: спремност за реаговање у ванредним ситуацијама и анализа стратегија и активности за поступање током кризних ситуација, а шеста тема, вакцинација, допуштала је да се, уз заштиту од осталих болести, каже нешто и о вакцинама против ковида 19. Одсуство слободних тема било је додатни осигурач од непријатних изненађења.

Следе даља сигурносна обезбеђења, слична затварању фудбалера одбране у „бункер” како би се онемогућио продор неког противничког играча. Програм је заокружен, послат Министарству здравља на акредитацију, па је тек онда, 26. јула, постао доступан широј лекарској јавности. Заинтересовани појединци упућени су на сајт СЛД ради попуњавања пријаве које, већ може да се наслути, тамо није било. Један епидемиолог је истог дана на порталу „Епидемиолози Србије” поставио питање „да ли неко има информацију коме, до када и у којем формату треба послати рад”, али ниједан од 135 његових колега није могао да му помогне. Из СЛД је добио одговор који је више представљао чуђење што се јавља него обавештење. Другом епидемиологу су организатори објаснили да су спискови тема и аутора већ закључени, али да ће бити обавештена директорка Института „Батут” како би она видела шта евентуално још може да се уради.

Штета је што су многи лекари, међу њима и појединци с импресивним искуством из „црвених зона”, лишени прилике да активно учествују на конгресу. Њима преостаје да се ставе у улогу импресиониста, па да, уместо „Салона одбијених”, организују „Симпозијум заобиђених”. Једино не би, као француски сликари пре век и по, могли да рачунају на државну помоћ, већ на неки од својих синдиката или удружења грађана.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa