Убиство Дарије Дугине било наручено

МОСКВА - Истражни комитет Русије саопштио је данас да је убиство Дарије Дугине, ћерке филозофа и идеолога „руског света” Александра Дугина, било наручено.

„Узимајуц́и у обзир већ добијене податке, истрага сматра да је злочин унапред планиран и направљен по наруџбини. Већ је утврђено да је експлозивна направа постављена испод дна аутомобила са стране возача. Дарија Дугина је преминула на лицу места”, речено је ТАШ-у у прес-служби Истражног Комитета Русије.

Дарија Дугина се враћала са патриотског фестивала „Традиција” у околини Москве, где је била са оцем. Планирали су да се врате у Москву истим колима, али је касније Дугин ушао у други аутомобил.

Шеф непризнате Доњецке Народне Републике (ДНР) Денис Пушилин оптужио је данас „украјинске терористе” да стоје иза експлозије, а портпаролка Министарства спољних послова Марија Захарова изјавила је да државни органи треба да потврде ове наводе.

„Ако се потврди украјински траг у убиству, а ту верзију је изнео шеф ДНР Денис Пушилин и то морају да провере надлежни органи - онда би требало да говоримо о политици државног тероризма коју спроводи кијевски режим”, написала је Захарова на њеном Телеграм каналу, преноси Бета.

Кабинет председника Украјине данас је одбацио оптужбе да је умешан у убиство.

Ко је Александар Дугин

МОСКВА - Александар Дугин, чија је кћерка Дарја погинула приликом експлозије иза које, како се претпоставља, стоје украјинске службе, један је од утицајнијих мислилаца савремене Русије.

Претпоставља се заправо да је права мета био он, преноси Танјуг.

Иако су Дугина бројни западни аутори и коменатори описивали као као кључног идејног сарадника Владимира Путина, представљан је чак као „Путинов Распућин”, реч је о тенденциозним и слабо поткованим тезама.

Дугин је својеврсни политички филозоф, заправо геополитичар, изузетно плодан аутор, који је прошао више фаза, и његова дела, односно идеје нису лишене контрадикција. Како су се политичке прилике мењале Дугин је, наравно и у складу с новим сазнањима, у овом или оном смеру кориговао јавне иступе.

Последњих година приписивана му је улога у нечему што се најчешће описује као тајна дипломатија. Наводно је успешно посредовао у дипломатским контактима у Турској, Ирану, вероватно и другде.

Рођен је у Москви, јануара 1962. Отац је био војно лице и, како се наводи, бавио се и обавештајним радом.

Још осамдесетих, активан је у алтернативним групама које се нису мириле с тадашњом совјетском стварношћу. Није међутим, држао да је вредносни модел Запада, оличен у политичком и економском либерализму, икаква пажње вредна алтернатива. Напротив, читав његов идејни развој, а аутор је више од 30 књига, поред свих контрадикција и различитих мена, има јасну константу - одбацивање кључних вредносних категорија савременог Запада, изнад свега либерализма.

У том смислу Дугин је имао сличан развојни пут као Солжењицин, који је од оштрог противљења ономе што је оличавао совјетски модел, дошао до закључка да је Запад заправо неупоредиво гори.

У првој фази већ на самом почетку студија посвечхује се алтерантивним, скрајнутим идејама, источњачким мислиоцима, у чему Русија и иначе има врло озбиљне традиције, па и изучавању мистицизма, езотерије. У то време креће су у кругу езотеријског песника Евгенија Головина.

Тим путем наилази на књиге, недоступне у јавним библиотечким фондовима тадашњег Совјетског Савеза, француског мистика Ренеа Генона као и италијанског аутора Јулијуса Еволе. Еволу је и преводио, још раних осамдесетих.

Тих година уочавају га и совјетске безбедносне службе. Привођен је у више наврата, и онемогућен му је наставак студија на престижном Ваздухопловном институту. Већ тада врло је близак исламском мистику Гајдару Џемалу.

Дакле врло млад Александар Дугин привучен је идејама традиционализма, идејног концепта који је апсолутно одбацио вредности модерног Запада, посебно утилитарност једног света сасвим окренутог економији, и готово неосетљивог за онострано. Заједничка црта традиционалиста је дубока окренутост мистичном, оностраном, при чему се не прави битна разлика између домета хришћанског и исламског

доживљаја оностраног.

Најчешће су у том смислу користи термин - Хармониа Абрахамица. Реч је дакле о извесној интелектуалној надградњи традиционалних монотеистичких религијских система. Изразити представник тог правца, осим поменутог Генона, извесно је француски мислилац Анри Корбен. На теоријском нивоу, следбенике тог круга најчешће описују ако представнике перенијалне филозофије.

На нивоу шире политичке мисли, односно геополитике, Дугин је један од најгласнијих заговорника старих теорија о - народима мора и народима копна. При чему се англосаксонски свет описује као типична „таласократија”, где су потиснуте све реалне вредности, осим економских интереса, насупрот народима копна, за шта је по њему пример Русија, с моделом класичних традиционалних вредности.

На нивоу практичне политике Дугин је био укључен у настајање или активности низа политичких група још од времена Горбачова, почев од покрета Памјат, Фронта националног спаса преко Националбољшевичке странке, Родине, па до Јединствене Русије. Један је од тврдих противника Бориса Јељцина, и међу организаторима је покушаја рушења Јељцина 1993. Притом се све време активно бави писањем, уређивањем (часописи Елементи, Мили ангел, сајт Цетврта политичка теорија), издаваштвом.

У ранијој фази, рецимо књигом „Хиперборејска теорија”, Дугин заправо прерађује немачке ауторе у извесној мери блиске нацизму. Следи развојни пут (књиге „Конспирологија”, „Мистерија Евроазије”, „Конзервативна револуција”, „Основи геополитике”, „Четврта политичка теорија” и друге) у којима је видна поступа опредељеност ка идејама које су већ неговали ранији руски традиционалисти, још у међуратном периоду, отуда евроазијска теорија.

Творац тог концепта је заправо Николај Трубецкој (1890 – 1938).

Суштина идеје јесте да је за Русију окренутост Европи погрешна.

Руководио је Центром за конзервативне студије као и катедром за социологију међународних односа на одељену социологије Универзитета Ломоносов. Широко је превођен на десетине језика. Сам Дугин уосталом наводно познаје девет језика.

Иако га на Западу најчешће тумаче као руског ултранационалисту, то је заправо површан поглед.

Дугин није ограничен уским националним категоријама, како се то на Западу разуме. Реч је вредносном моделу који либерализам сматра бесмислицом, заправом својеврсним опредељењем за ништавило. Али Дугин јесте апсолутно посвећен осмишљавању државног правца Русије, о чему је све време отворено говорио. Још од деведесетих саветовао је више кључних личности руске политике од Генадија Селезњева, па до Владимира Путина. Било је међутим такође периода када је наглашавао неслагање с потезима односно политиком коју оличава Путин.

Актуелни рат на простору Украјине довео је разуме се до усијања све заинтересоване. Дугин несумњиво држи да негдашњи совјетски простор, највецим делом јесте, традиционално, вековима, руска зона. Такав став уосталом, не да није особен, пре би се могло рећи да је он готово правило.