Глинске жртве без права на сећање

Свако подсећање на покољ у глинској цркви одавно је уклоњено из видокруга јавности. Сведочења су скрајнута и повучена међу пожутелу архивску грађу. Мало је учињено да се трагичан догађај који је обележио цео један век на Банији памти, а изгледа да су много више успеха имали они који су радили на томе да се он заборави.

У православном храму Пресвете Богородице у Глини ноћу је извршена  ликвидација Срба са Кордуна и Баније. То се догодило крајем јула 1941, а већ почетком августа  се искристалисала намера власти да се злочин заташка мада је усташки режим у Глини био у пуној снази и од њих тада нико није помишљао да би због злочина неко могао да одговара.

Историчар Игор Мркаљ истражује бурна догађања на Банији у Другом светском рату и дошао је до изјава грађевинских предузетника везаних за рушење глинског храма. Тако је извесни Грегурић изјавио да је био у њему пре рушења и видео велике млазове крви мада је било обављено темељито прање друго јутро након масакра. „Зидови су били попрскани крвљу, а у цркви су били разбацани одевни предмети жртава и сакрални предмети”, навео је он.

Тако је историчар пронашао и допис који је Државном равнатељству у Загребу 18. августа 1941. упутио Божо Павлов. Он је као свештено лице и управитељ римокатоличке жупе Гора код Петриње тражио да му се доделе звона из глинског православног храма. „Сада се руши грчко-источна црква у Глини. На њој се налазе три звона у врло добром стању па народ моли да се два звона определе за цркву у Гори. Одатле су Аустријанци однели звона да би их претопили у Првом рату за војне потребе”, каже се у писму жупника које се завршава са „за дом спремни”.

Важан запис о рушењу глинске Богородичине цркве оставио је Словенац Иван Ројс, до 1941. полицијски службеник у Орможу, којег су немачке окупацијске власти депортовале  у Славонску Пожегу, одакле је стигао у Вргинмост. У свом дневнику, који се данас чува у Згодовинском архиву у Птују, Ројс је записао како је почетком августа 1941. видео православне мушкарце, младиће и старије, који су у поворци дошли на „прекрштавање” у Вргинмост. Такође, видео је како их усташе камионима отпремају за Глину где ће уместо прекрштавања бити погубљени, док је о рушењу глинске православне цркве записао да су „у повратку кроз Глину срели грађевинца који је рушио цркву у замену за грађу”.

Тамошњи адвокат Мирко Пук био је веома ангажован у усташким акцијама због чега је врло брзо напредовао до министра правде у Павелићевој влади НДХ.

О рушењу глинске Богородичине цркве говори и један писани извор, који је настао у Србији под немачком окупацијом. Реч је о записнику који је састављен пред  „Комесаријатом за избеглице и пресељенике” у Београду 27. фебруара 1942, када су Зорка Радојчевић, Даница Сужњевић, Катица Бабић, Анђа Радовановић и Ева Еремић дале заједничку изјаву о усташком терору у Глини у пролеће и лето 1941. Реч је о Српкињама  чији су мужеви убијени у масовној усташкој ликвидацији у ноћи између 12. и 13. маја 1941. у селу Прекопа недалеко Глине, њих око 400. Након што је овим женама почетком августа 1941. одузета сва имовина, протеране су у Србију, без права на повратак. Њихова опширна изјава пред Комесаријатом за избеглице важна је и у оном делу где се по први пут износе детаљи о рушењу цркве. „Почетком августа 1941. године почеле су усташе рушити српску православну цркву у Глини. Рушење цркве преузео је Фајерфер Стјепан, млинар и усташа из Јукинца крај Глине. Шубарић Стјепан, лимар из Глине, први се  попео на црквени торањ и срушио крст”, сведочиле су удовице из Глине.

На месту где се налазила глинска црква, а чији су темељи остали и после рата, изграђен је 1969. године Спомен дом жртвама фашизма. Међутим, после трагичног и трауматичног искуства с почетка деведесетих, глинска локална власт донела је две спорне одлуке: да се Спомен дом, који је изграђен на месту масовног усташког злочина над српским становништвом и порушене српске православне цркве, преименује у Хрватски дом и да се  забрани окупљање, полагање венаца и паљење свећа на том месту. Ако прва одлука глинске локалне власти већ показује недостатак политичке интелигенције, онда друга, којом се забрањује сећање на невине жртве, представља цивилизацијски пад, чију дубину је све теже измерити, коментаришу данас у Глини.

Милка Љубичић и Милан Буњац објавили су књигу у којој се налазе имена 564 Србина, углавном са Кордуна и Баније, убијена на свиреп начин. Мањи  број жртава био је из Глине јер су непуна три месеца раније, више од 400 њих,  готово сви за војску способни мушкарци од 16 до 66 година, из ове варошице, стрељани у предграђу Прекопа. Имена страдалих Срба с годинама старости и местом порекла уклесана су на спомен-табле које су постављене тамо где се налазио Богородичин храм, стратиште страдалих. Обележја постављена у време постојања Републике Српске Крајине која говоре шта се ту, у ствари, догодило, доласком хрватске власти су уклоњена.