Источни грех квазиелита

Од нашег сталног дописника
Загреб, августа – Ових врућих летњих дана, када је у Хрватској све у знаку главне туристичке сезоне па из унутрашњости крене права сеоба према јадранској обали, редакцију сплитске „Слободне Далмације“ загрејала је додатна врућа тема – наводно летње лагана репортажа новинара Роберта Паулетића под насловом „Лепи наши гости су се вратили, и то у великом броју“, о његовом „блиском сусрету“ са туристима из Србије који се „бахате по Далмацији“, јер су по њему – „окупирали три најбоља стола“ у новинаровом омиљеном кафићу, па није могао са супругом да седне уз ограду и уз пиће гледа море. Не само да су их „окупирали“, него су „у ствари формирали један велики САО Сто, цили први ред, три фамилије с дицон“.

Новинар описује свој сусрет с „нелошом црнком“ која га моли да помери свој ауто да може и она да се паркира и запрепашћен открива да је Српкиња, и не само то већ да је на паркиралишту тог приватног хотела на Пагу „не један него три БГ аута“. Запрепастио се када је ухватио себе у помисли да би требао да се помери тим Србима да лакше паркирају. Убрзо закључује да су за тим САО Столом три примитивца која се размећу пред конобаром, а онда му уље на узбуркану душу још додаје супруга с примедбом: „Чујеш ли ово? Опет би они нама командирали, само да увате прилику“, итд.

Паулетић има ту још низ „пикантерија“ на свој начин, што је узнемирило део редакције „Слободне Далмације“ који су на колегијуму такво писање оценили као недопустиво хушкање, али је уредник који је пустио тај текст пресекао закључком: „па то људи читају“.

Да ствар буде још занимљивија, Роберт Паулетић, иначе најмлађи победник ТВ Квискотеке пре двадесетак година (тада је имао 16 година), почетком протеклог рата био је заменик власника и главног уредника недељника „Слободни тједник“ Маринка Божића, где се „прославио“ текстом у којем је дивљачки мученог и затим убијеног српског цивила у Осијеку (за шта се већ месецима суди Бранимиру Главашу), приказао као неуспешног атентатора на Главаша којег су спасили његови храбри борци и убили тог махнитог четника. Касније је објаснио да је целу ту бомбастичну „репортажу“ написао на основу фотографије коју му је дао Божић, а да су му текст „набријали“ у редакцији „СТ“-а.

Управо због тога, у вези са овим Паулетићевим најновијим новинарским дометом истакнути хрватски новинар и председник Већа части Хрватског новинарског друштва Драго Хедл каже: „Или је Паулетићу поново неко дао криву слику, или мисли да је у Хрватској још увек 1991.“
И то је управо поента која у овом симболичном примеру најсажетије описује стање и улогу хрватских медија и новинара у протеклим годинама које су означиле највеће међусобно удаљавање Хрвата и Срба – године у којима су постали међусобно „најомиљенији непријатељи“. Једни су то радили због наметнутих „виших циљева“, други по инерцији познатој по изреци „Куд сви Турци, ту и мали Мујо“, трећи јер им је то из разних разлога сасвим одговарало (од властите промоције и користи, до утицаја непосредне околине, односно васпитања), четвртима се то уопште није свиђало, али је било опасно да иду „против струје“, а пети – они најмалобројнији – супротстављали су се оном што су сматрали нечасним и погубним за све, а то је у првом реду распиривање националне мржње.

Врсни хрватски правни теоретичар из Сплита професор Никола Висковић проблем људских и грађанских права у Хрватској (међу којима свакако запажено место припада управо хрватско-српским односима) види у чињеници да се Хрватска деведесетих „желела конституисати као ексклузивна, чисто етничка, уместо грађанска држава“, па су и сви проблеми проистекли из тог „источног греха хрватских квазиелита“. Све људске патње, ратни злочини и цивилне ратне жртве, расељени људи, ратна разарања и прогон цивилног становништва итд. – сматра он – корен имају у таквој кључној политичкој вољи, а све остало су логичне последице таквог хтења.

Истакнути хрватски социолог Срђан Врцан у својој последњој књизи „Нација, национализам, модерна држава“ (објављена 2006, исте године када је преминуо у 84) указује да је у политичком конституисању нација, односно успостављању националних држава репресија била неизоставан чинилац.

„Успостављање нације као симболичног субјекта суверенитета састојао се у збиљи у потчињавању или искључивању других према ван, те хомогенизирању ’властитих‘ према унутра“, наводи он и то је одговор зашто таквих проблема није било у претходној мултинационалној држави. Врцан такође констатује да је изненађен доминацијом национализма, па и масовним насиљем које га често прати – „изненађење које изненађује“. Њега, наиме, изненађује да су оне који иоле озбиљно проучавају овај феномен могли да изненаде повратак појма нације међу категорије од првенственог значаја, као и конфликтни набој национализма који се показује неодвојивим од ње.
Професор на загребачком Филозофском факултету и политички аналитичар Жарко Пуховски тренутно „охлађене“ међудржавне односе Хрватске и Србије тумачи тиме да су се они „пребрзо развијали“. Поводом недавних „искрица“ између Додика и Месића, а пре тога и изјаве Јеремића у Загребу, он каже:

„Прескочени су неки проблеми, па се заборавило нешто што се сада вратило. Дакле, привреда је ишла фантастично, туристички је ишло фантастично, полиције сарађују, државна тужилаштва сарађују, дипломатије сарађују итд, а прескакао се део проблема о којем се није расправљало“, каже он и прецизира: „Чињеница је да је Хрватска била нападнута, али је чињеница и да је у 48 сати у августу 1995. године 125.000 Срба – не 250.000 – напустило Хрватску, по мом суду у једној врсти прећутног договора хрватске и српске власти. Лично сам то назвао етничким чишћењем, колико знам једини у овој држави од Хрвата, и ја то и даље тако сматрам. Али Хрватска није базирана на етничком чишћењу, Хрватска је толерисала етничко чишћење и о томе се мора разговарати, са тиме се мора изаћи накрај.“

Има још много тога с чиме се „мора изаћи накрај“ да би се заиста вратили у нормалу тешко поремећени односи између Срба и Хрвата и то управо у медијској сфери. На један такав још веома актуелан проблем указао је недавно коментатор загребачког електронског „Индекс хр“ Томислав Клаушки. Критикујући ХТВ због навијачког приказивања суђења хрватским генералима у Хагу и „срамотног прилога о омиљеном дежурном непријатељу Сави Штрпцу“, он упозорава: „Не треба нам пуно да оживимо зле духове прошлости. Као што хрватским грађанима не треба пуно да их ти духови обузму.“