Istočni greh kvazielita

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, avgusta – Ovih vrućih letnjih dana, kada je u Hrvatskoj sve u znaku glavne turističke sezone pa iz unutrašnjosti krene prava seoba prema jadranskoj obali, redakciju splitske „Slobodne Dalmacije“ zagrejala je dodatna vruća tema – navodno letnje lagana reportaža novinara Roberta Pauletića pod naslovom „Lepi naši gosti su se vratili, i to u velikom broju“, o njegovom „bliskom susretu“ sa turistima iz Srbije koji se „bahate po Dalmaciji“, jer su po njemu – „okupirali tri najbolja stola“ u novinarovom omiljenom kafiću, pa nije mogao sa suprugom da sedne uz ogradu i uz piće gleda more. Ne samo da su ih „okupirali“, nego su „u stvari formirali jedan veliki SAO Sto, cili prvi red, tri familije s dicon“.

Novinar opisuje svoj susret s „nelošom crnkom“ koja ga moli da pomeri svoj auto da može i ona da se parkira i zaprepašćen otkriva da je Srpkinja, i ne samo to već da je na parkiralištu tog privatnog hotela na Pagu „ne jedan nego tri BG auta“. Zaprepastio se kada je uhvatio sebe u pomisli da bi trebao da se pomeri tim Srbima da lakše parkiraju. Ubrzo zaključuje da su za tim SAO Stolom tri primitivca koja se razmeću pred konobarom, a onda mu ulje na uzburkanu dušu još dodaje supruga s primedbom: „Čuješ li ovo? Opet bi oni nama komandirali, samo da uvate priliku“, itd.

Pauletić ima tu još niz „pikanterija“ na svoj način, što je uznemirilo deo redakcije „Slobodne Dalmacije“ koji su na kolegijumu takvo pisanje ocenili kao nedopustivo huškanje, ali je urednik koji je pustio taj tekst presekao zaključkom: „pa to ljudi čitaju“.

Da stvar bude još zanimljivija, Robert Pauletić, inače najmlađi pobednik TV Kviskoteke pre dvadesetak godina (tada je imao 16 godina), početkom proteklog rata bio je zamenik vlasnika i glavnog urednika nedeljnika „Slobodni tjednik“ Marinka Božića, gde se „proslavio“ tekstom u kojem je divljački mučenog i zatim ubijenog srpskog civila u Osijeku (za šta se već mesecima sudi Branimiru Glavašu), prikazao kao neuspešnog atentatora na Glavaša kojeg su spasili njegovi hrabri borci i ubili tog mahnitog četnika. Kasnije je objasnio da je celu tu bombastičnu „reportažu“ napisao na osnovu fotografije koju mu je dao Božić, a da su mu tekst „nabrijali“ u redakciji „ST“-a.

Upravo zbog toga, u vezi sa ovim Pauletićevim najnovijim novinarskim dometom istaknuti hrvatski novinar i predsednik Veća časti Hrvatskog novinarskog društva Drago Hedl kaže: „Ili je Pauletiću ponovo neko dao krivu sliku, ili misli da je u Hrvatskoj još uvek 1991.“
I to je upravo poenta koja u ovom simboličnom primeru najsažetije opisuje stanje i ulogu hrvatskih medija i novinara u proteklim godinama koje su označile najveće međusobno udaljavanje Hrvata i Srba – godine u kojima su postali međusobno „najomiljeniji neprijatelji“. Jedni su to radili zbog nametnutih „viših ciljeva“, drugi po inerciji poznatoj po izreci „Kud svi Turci, tu i mali Mujo“, treći jer im je to iz raznih razloga sasvim odgovaralo (od vlastite promocije i koristi, do uticaja neposredne okoline, odnosno vaspitanja), četvrtima se to uopšte nije sviđalo, ali je bilo opasno da idu „protiv struje“, a peti – oni najmalobrojniji – suprotstavljali su se onom što su smatrali nečasnim i pogubnim za sve, a to je u prvom redu raspirivanje nacionalne mržnje.

Vrsni hrvatski pravni teoretičar iz Splita profesor Nikola Visković problem ljudskih i građanskih prava u Hrvatskoj (među kojima svakako zapaženo mesto pripada upravo hrvatsko-srpskim odnosima) vidi u činjenici da se Hrvatska devedesetih „želela konstituisati kao ekskluzivna, čisto etnička, umesto građanska država“, pa su i svi problemi proistekli iz tog „istočnog greha hrvatskih kvazielita“. Sve ljudske patnje, ratni zločini i civilne ratne žrtve, raseljeni ljudi, ratna razaranja i progon civilnog stanovništva itd. – smatra on – koren imaju u takvoj ključnoj političkoj volji, a sve ostalo su logične posledice takvog htenja.

Istaknuti hrvatski sociolog Srđan Vrcan u svojoj poslednjoj knjizi „Nacija, nacionalizam, moderna država“ (objavljena 2006, iste godine kada je preminuo u 84) ukazuje da je u političkom konstituisanju nacija, odnosno uspostavljanju nacionalnih država represija bila neizostavan činilac.

„Uspostavljanje nacije kao simboličnog subjekta suvereniteta sastojao se u zbilji u potčinjavanju ili isključivanju drugih prema van, te homogeniziranju ’vlastitih‘ prema unutra“, navodi on i to je odgovor zašto takvih problema nije bilo u prethodnoj multinacionalnoj državi. Vrcan takođe konstatuje da je iznenađen dominacijom nacionalizma, pa i masovnim nasiljem koje ga često prati – „iznenađenje koje iznenađuje“. Njega, naime, iznenađuje da su one koji iole ozbiljno proučavaju ovaj fenomen mogli da iznenade povratak pojma nacije među kategorije od prvenstvenog značaja, kao i konfliktni naboj nacionalizma koji se pokazuje neodvojivim od nje.
Profesor na zagrebačkom Filozofskom fakultetu i politički analitičar Žarko Puhovski trenutno „ohlađene“ međudržavne odnose Hrvatske i Srbije tumači time da su se oni „prebrzo razvijali“. Povodom nedavnih „iskrica“ između Dodika i Mesića, a pre toga i izjave Jeremića u Zagrebu, on kaže:

„Preskočeni su neki problemi, pa se zaboravilo nešto što se sada vratilo. Dakle, privreda je išla fantastično, turistički je išlo fantastično, policije sarađuju, državna tužilaštva sarađuju, diplomatije sarađuju itd, a preskakao se deo problema o kojem se nije raspravljalo“, kaže on i precizira: „Činjenica je da je Hrvatska bila napadnuta, ali je činjenica i da je u 48 sati u avgustu 1995. godine 125.000 Srba – ne 250.000 – napustilo Hrvatsku, po mom sudu u jednoj vrsti prećutnog dogovora hrvatske i srpske vlasti. Lično sam to nazvao etničkim čišćenjem, koliko znam jedini u ovoj državi od Hrvata, i ja to i dalje tako smatram. Ali Hrvatska nije bazirana na etničkom čišćenju, Hrvatska je tolerisala etničko čišćenje i o tome se mora razgovarati, sa time se mora izaći nakraj.“

Ima još mnogo toga s čime se „mora izaći nakraj“ da bi se zaista vratili u normalu teško poremećeni odnosi između Srba i Hrvata i to upravo u medijskoj sferi. Na jedan takav još veoma aktuelan problem ukazao je nedavno komentator zagrebačkog elektronskog „Indeks hr“ Tomislav Klauški. Kritikujući HTV zbog navijačkog prikazivanja suđenja hrvatskim generalima u Hagu i „sramotnog priloga o omiljenom dežurnom neprijatelju Savi Štrpcu“, on upozorava: „Ne treba nam puno da oživimo zle duhove prošlosti. Kao što hrvatskim građanima ne treba puno da ih ti duhovi obuzmu.“